I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma […]
I kad nas nije štedilo I kad su nam krila rezali Tebe za zidove vezali, Meni je vrijedilo. I kad nas je đavo razarao Kad nam je srca kidao i parao Kad su nas razdvajali, A mi se kroz staklo smijali Kad su nam drugi otkucali zadnji čas Mi smo satove slupali Kad nas
Maruan je Arap koji je došao iz Kuvajta da studira u Sarajevu. Visok, imao je kožu boje meda, ličio je na Omara Šarifa. Student medicine, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine sedamdesetih godina dvadesetog vijeka. Jugoslavija je tada bila članica Nesvrstanih. Međusobna razmjena studenata je bila i trend i obaveza. Arapu, Crnci i ostali stranci
Mir u tvom osmehu U tvom osmehu pronalazim mir koji mi nedostaje, volim te više nego što reči mogu izraziti, više nego što srce može podneti. Nedostaješ mi kao da sam izgubio sunce iznad horizonta, samo u tvom osmehu, pronađem svetlost
I danas ti glavnom vršlja nemir? Muka ti je od sebe i svega što uradiš?Ne brini, i to će proći. Hteo bi da budeš, ali nisi zadovoljan ničim što postigneš?U glavi ti stalno odzvanjaju reči:,,Nisi dovoljno dobar!”,,Nisi sposoban!”Ne brini, i to će proći! Sve će to jednom proći, veruj mi na reč! Sve će to
Ne bacaj, kćeri, perle pred gladne zveri.Zidove imaju tamo gde su ljudima dveri.Tebe, kćeri, čeka četa golubova!Svirce imaš pored svojih stolova.Lahorne krilate odore za te peglaju.Gnezda topla, soli i hleba,Visoke bačve pune vina rumena,Sreće trice i par grumena zlata.Veruj što ti kaže stari tata! Bacaj, kćeri, osmehe pred zveri.Neće znati od svetlosti kud da krenu
Tako bi noću šetatala dok svi spavaju. dok je za spavanje i opuštanje termin. Za ljubavne igrarije i pomahnitale poroke, studentske nauke , igranje igrica dok spavaju roditelji i žene. Za zatvorena vrata i prozore. Poneki odškrinut zbog klimakteričnih muka. Dok se diskretna svetla vide i majka nosi noću bebu dok se nečija bolesna
To što krvariš znači da si žena. Tetka je uzela štapić od sladoleda i namazala Ivani vreo vosak na nausnice. Tečnost se stvrdla u ćilibar, koji je tetka uhvatila za jedan kraj i cimnula. U pepeljari je ostavila zlatnu gusenicu, dlakavu samo s jedne strane. Betonska terasa se usijala. Ivana je pritiskala
Jutro je davno svanulo, kasno se budim i ustajem u praznom stanu. Misli me vode i dok nemirno spuštam polupopijenu čašu čaja na kuhinjski pult, noge mi već lete ka tavanu. Kroz more kutija, albuma i kofera provlačim se do kraja. I dok mi svaka stvar budi buru sećanja, nijedno ne nadmašuje sećanje koje si
Vreme je da te sahranim Bez opela Opela su za one dostojne poštovanja Ja poštovanje prema tebi Budućem pokojniku Nemam ni pod noktom A imam duge nokte Vreme je da te sahranim Bez upaljenih sveća Neću ja da osvetljavam put tvojoj duši Ti si želeo da igraš šah Za to, budući pokojniče, ja nemam
Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam. Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju
1. Jesam, ubio sam ga! „Jesam, ubio sam ga! Priznajem, ubio sam nitkova!”, rekao je čovek kao iz topa i ostao da čvrsto, mirno, hladan kao led stoji na svojim nogama i krupnim crnim očima posmatra jednu ženu, srednjih godina koja je u ovom trenutku odlučivala o njegovoj sudbini. „U redu!”, rekla je, gledajući u
