Sunčeve zrake obasjavaju tek probuđene muškatle na ogradi balkona. Još usnule od polumraka koji jutrom nestaje s horizonta, one kao da se protežu uvis za poneki milimetar visine, radeći jutarnju vježbu istezanja. Između dviju rozih muškatli smjestila se i tamno narandžasta dalija koja bojažljivo promatra okolinu, nesigurna na koju stranu da se okrene. Kao da […]
Kad je u ratu granata pogodila krov naše kuće, lastavica koja je danima pravila gnijezdo pod strehom, unatoč požaru, ostala je u gnijezdu, na jajima s mladuncima. Nije odletjela. Požar se širio tavanom. Kuću smo jedva spasili. A ona… ostala, i spepelila se, štiteći svoju prašinu iz utrobe, neizleglu potomčad. Puno kasnije, otac je otpilio
Snajper je uzela dva mjeseca iza silovanja. Legla bi na stomačić – da ga što bolje pritisne. Hitac je paučina Između dva mesa, srećo, Rekla bi, odebljavana drugim stanjem. Iscijepat ću ti naramak neba, Tako se kaže. Rodila ga. Moraš tako mirovati da se Može čuti kako u vodi vidri kuca srce. E, to je
PomračenjeNoćKrov KišaVetarJaTiRukaRuciPoljubacKilometarDžinTonikCigareMomenatZa stareDanePriča pričiFoteljaStarostMlada mladostKnjigaSlikaGlavaSlepe očiSlab sluhNeme usneSamDuh
I kiše su prestaleZima počinjeRuke su suveDuše razboleleHladan vazduh grize plućaNe pomaze šalNi pica vruća A meneNeki osećaj toplineTeraDa mislim na tebeZbog tebePuna mi jedra Svaki korakSvaki tiši šapatKa tebi vučeSamo želimKad dodjemDa si kod kuće
Nemoj me zaboraviti Ni kada odem zaboravu Nek od mene Bar mrve neke ostanu U svima vama I kada odem Sećanja nek žive Dok god vam srca kucaju Pluća pumpaju Duše vam mirne Nemoj me zaboraviti Ni kad dodju dani sivi Sunca ne bude Mora se isuše Samo Ne zaboravi mene Nek me u tebi
I kad sve prodjeKad vozoviPrestanu kliziti niz šineNebo prestaneDodirivati zemljuNoć prektivati dan Kad juče budeManje bitno nego sutra Kad ljudiPrestanu biti sve sem čovekaPsi počnu voleti mačkeBiblioteke zamene bolnice Sve se nešto zameni,obrne,okreneI kad sve prodje samoOstaniNe menjaj ni sebe ni meneBudi ti Budi tu
Kada odeš pašće zvezde I sa njima nebo sklopiće oči. Kada odeš sakupljaću uzdahe na ulici ispod majske mesečine. Kada odeš lutaću u noći tražeći tvoj lik kroz senke užurbanih prolaznika. Kada odeš ja ću i dalje biti tu i moja senka i moje srce pratiće te gde god da si. Znam biće mnogo teško,
I danas ti glavnom vršlja nemir? Muka ti je od sebe i svega što uradiš?Ne brini, i to će proći. Hteo bi da budeš, ali nisi zadovoljan ničim što postigneš?U glavi ti stalno odzvanjaju reči:,,Nisi dovoljno dobar!“,,Nisi sposoban!“Ne brini, i to će proći! Sve će to jednom proći, veruj mi na reč! Sve će to
Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu. Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na
Vidim livade i poljanePune trave i pticaSvako ima svoj ukrasSve ozarena licaKad sunce graneU rano prolećeI ptica dolećeNa tek pupoljaste graneSve je živoSvi izlaze iz zimskog snaSve se budiMirisi opijaju ljudeSvežine reka i mora Upotpunjuju dušeVreme je za bašte kafićaTople kafe i hladne limunade
Na Vrbanja mostu sedam dana su ležali, leševi. Mrtvi. Jedno pored drugog, njezina ruka na njegovom srcu. Drugi su prolazili, gledali, šutjeli. Tek bi se koji zalutali golub sa Baščaršije sažalio nad njima, zapjevao odu žalosnu, pustio izmet. I dalje su odzvanjali ispaljeni metci, čuli njihovi krici, smijeh vojnika. Vojnika koji su, samo, činili svoju
