Učmalom danu teško sunce dolazi kroz oblake sive ponekad pusti glas da ga vidim kako samo smelo prolazi tu gde je nekada bio samo mrak – Na zelenom nebu u plavetnilo beskrajno svako sneva krišom sad već tudji san očajno za pažnjom prigrli je tajno svaki zračak sunca da sačuva dan – Značenje je reke […]

Lopov nisam ako kradem od sebe delić onog iskonskog osećanja davnog jer zaboravih već dokle to život seže zaključane behu svetle misli sećanja ranog – Pritiska me čežnja za uspomenama divnim prohujale slike što u vremenu stoje žalim za vremenima i žal me čini kivnim za onim livadama punim vedrije boje – Sada je sve,

Tako bih voleo reč kao med što kotrlja niz vazduh tu prelepu tišinu dušu da reč pretvori u beskrajan let harmoniju sete u nevidljivu prazninu – Putevi mnogi vode do slatkog greha zatvore mi oči da ne verujem čudima i svaka duša kao da više nikog i ne čeka teško je biti čovek medju ljudima

Umoran sam i zlo mi je od ovog sveta, mladi život pretvoriše u večnost zlikovci, tek porasla krila spržiše se od jednog leta, srušen je život, a ne znaju se krivci – Koga da krivim za večito svoje padanje, moja mlada duša ne zna šta je neprijatelj, srce je moje naučeno na pusto stradanje u

Golom rukom držati mač što čistom dušom prigli ljubav krvare u tami jadi polu bogova sazdani od bede i olujnih lomova   Srce još ne blista od iskonskog zraka što se s jutrom rodi i umire pre mraka već od bljeska strasnog zelenoga oka s dušicom njenom setom duboka   Od praha zemaljskog i udahnutog

Već mi zastaju reči u grlu, tope se kao šećer na suncu blede i nestaju i više im nikada neću ni traga videti, te proklete prećutane reči niko ih se više neće ni setiti, zar postoji veći gubitak? – Gorči mi u ustima od svih tih nežnih reči, pa zar ni jedna nije mogla biti

Poraz ne boli bestidna čoveka onog što časti ni ime ne zna reč mu je svaka kao blato živa proguta dušu, al obraz ne dira   Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom što u moru plavom traži svoju spas da pročisti dušu strašnim pokajanjem pred sobom da stanem i urlam na glas   Zgrešio nisam

Na poraženom tronu skelet stoji bez mesa i duše i ustima gordošću puna ničega se osim sebe, više on ne boji već mu se u srcu uzburkala buna Laje kao pas i na svet besno viče nije on kriv, već oni što ga pratiše ostao je sam da kao korov niče iz zemlje za koju

Bože tako sam grešan pred tobom tek rodjen Pred njenom blizinom osećanjima nepoznatim Sve je to za mene misao jedna teška Zar je moguće biti voljen, a ne voleti   Tražio sam ljubav svuda po vodi blaženoj Po njenoj kosi i usnama božanskim U njenom dahu osetih ono što nikad nisam Nisam vredan ni jedne

Kako ispisati stranicu ljubavi, Ako ljubav i ne postoji Da li je to onda kraj ili početak, Nekog novog uzvišenijeg života   Gledao sam sebe Kako jecam u suzama, Gušim se i šetam parkovima, Klečim pred nečim što je bio moj život   I napokon osećam se slobodno, Od sebe pre svega Od svoga srca

Postoji jedno pitanje Kada je kraj ? Kada mi ili neko drugi odluči Kada nam se na glavu sruše svi problemi Da li bežim od istine? Ili za njom tragam? Izgubljen sam već mesecima I potišteno  slomljen u samoći Znate kako, niko nije odgovorio na pitanja Šta  je to najgore što se u čoveku probudi?

Igrali smo se ljubavi zavezali jedan drugog nevidljivim čvorovima ti meni oči ja tebi ruke i igramo se vrtimo u krug pevušimo dok se vrtimo svako svoju melodiju ja tužnih ptica ti dubokih pećina dan i noć se spajaju na horizontu i tako večno u krug dok se mi vrtimo i igramo igramo se.