Duboki udah, na početku… Što se zbiva u početku? Operimo ruke, čiste su. Sjedim na rubu stolice, neki me smatraju luđakom, sebi sam normalan. I svijet se vrti, vrti, vrti… Mi se okrećemo, okrećemo, okrećemo… Zašto se ja ne vrtim? Ne okrećem se, ja samo sjedim na rubu stolice. Pratim taj krug. Kazaljke još nisu […]
Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu. Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na
Kada odeš pašće zvezde I sa njima nebo sklopiće oči. Kada odeš sakupljaću uzdahe na ulici ispod majske mesečine. Kada odeš lutaću u noći tražeći tvoj lik kroz senke užurbanih prolaznika. Kada odeš ja ću i dalje biti tu i moja senka i moje srce pratiće te gde god da si. Znam biće mnogo teško,
Када би ме неко питао какве очи су твоје, не бих умела да их опишем. Не бих знала да објасним преливање тих боја око зеница твојих. Када би ме неко питао какве су ти усне, ту бих засигурно занемела. Јер како да сликовито прикажем нешто у шта ни сама нисам сигурна? И на свако питање
„Ne brini. Ja ću se lično postarati da ti vratim sestru i da krivac bude doveden pred lice pravde.” – Majkl reče Sari i čvrsto je zagrli. Nekoliko sati ranije… Te večeri, Melisa je konačno uspela da nagovori Saru da pođe sa njom na žurku. Dogovorile su se da obuku najlepše što imaju i da
Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa
1. poglavlje FLASHBACK Oskar P.O.V.: „Moram ti nešto reći, Oskare!“ poče Viktor nervozno, prebacujući levu nogu preko desne dok je sedeo u kožnoj fotelji. „Hej, slobodno. Znaš da meni možeš sve da kažeš!“ ohrabrivao sam ga stojeći prekoputa njega, oslonjen na veliki drveni braon sto. „Znaš… ja… dugo sam se mučio sa onim što osećam.“
Jedan stariji čovek, (u svojim sedamdesetim godinama, reklo bi se na prvi pogled) sedeo je u svojoj stolici za ljuljanje boje slonovače i lagano se njihao. – „Dva časa je posle ponoći. Kasni su sati, sada svi čvrsto spavaju, sigurno. Ovo je moja šansa!“, rekao je i polako, ustao sa svoje stolice, ulažući i poslednji napor
Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А
Beskrajna svetlost prelama svoje niti, voda nosi tonove svetlosti. U njenoj dubini ništavilo, blato i mulj, a na površini… Miris vekovni, priroda je večna, dolazi energija sa neba. Nestaje potreba, jer tu je priroda, uzrok definiše smisao! Daleko od ljudi čovek je biće, stvor svojoj svrsi namenjen. Prljavština čopora je samo odraz početka, po dubini
vraćam ti tvoje krpicenemam šta da dodam moje oko više ne vidi tvojei tvoje oko više ne vidi mojemoje oko ne viditvoje je slepou mrak smo se zatvoriliu mraku ni korov ne rasteu mraku ne raste ništamoja stopala su nekada se grejala o tvoja, sunce mojesada tvoja stopala hlade mojakoja nemam, nemam, pa nemam čime
