Kad je Svarog hodao nad bezdanom, Plakao je, Jer oko njega beše samo tama, Prostor ispunjen samo bolnom tišinom. Tada jepesmom prekinuo ćutanje, Znao je, Da svet može živeti samo u njemu, Da muke uvek prate rađanje. Onda je pevao sve tiše i tiše, I zaspao, A gledajući bezdan poslednji put, Odlučno prošaputao „Nikad više“. […]
Neposredno kao muzika ulazim u san. Pri buđenju u džepovima nalazim zgužvana sećanja. Snovi mi stoje zaključani u mraku. Virenje kroz ključaonicu ne otkriva akt duše. Mi smo voajeri sopstvenih snova.
Драгоцено време, сунчани дани. Када би се сат вратио уназад, да проживим све поново. Све незаменљиве успомене. Све успоне и падове, растанке и стастанке, сузе и смех… Драгоцено време, сунчани дани. Када би се сат вратио уназад. Па да проживим све поново.
У тами ноћи, месечина ме обасјава. Отера сваки страх, и ставља ми осмех на лице. Сјајна месечина мој је друг на путу. Због ње је ова ноћ предивна. Месечина ми даје снаге да наставим да се крећем у овој мрачној ноћи. Била јесен или не, месечина обасјава ме.
Trebaju mi lanci, Umotani u moje vene, Kako ne bih mogao da ih pokidam. Trebaju mi lanci, Ojačani trnjem, Tako da stalno sveže rane, Svedoče da ih idalje nosim, Trebaju mi lanci, Što sami zovu svoje sužnje. Zovu na doživotno ropstvo, Ropstvo kome se hvalospevi pevaju. Trebaju mi lanci, Retki, neobični lanci, Što ruke i
Auto je zastao pred kućom porodice Vlatković. Tajanstvena gošća, ogrnuta crnom bundom i sa šubarom na glavi, najavila se vlasnici kuće na ulazu. Kapija se širom otvorila i crni porše ušao je u prostrano dvorište. ,Ne pamtim kad je kuća izgledala ovako bogato.’ pomislila je plavokosa žena. Bilo je veče i sitne pahulje snega padale
Због тебе верујем, Богови земљом ходе. Због тебе верујем, мушкарци умеју да воле. Због тебе знам, доброта и љубав увек победе. Због тебе знам, девојке за љубав не моле. Ти, који си сваки мој корак подржао, сваку моју идеју испратио аплаузом, сваки успех дочекао са осмехом, а неуспех испратио добрим саветима. Ти, због кога заиста
Шта год желиш да будеш, то и оствари. Сву своју храброст скупи, да живиш свој сан. Знај,да биће тешко. Али ти не одустај од жеље да живиш свој сан, Живи свој сан,само живи свој сан. Без обзира на све препреке ти не престај, да живиш свој сан.
Чује се у даљини,предивна песма, чаробна песма,песма седам мора. Та песма ће ти помоћи да се заљубиш. Да у чуда поново верујеш. Песма седам мора, тако топла, тако нежна, тако снажна, срце ти радошћу испуњава.
1. poglavlje Od svih stvari koje sam u životu tražila, najčešće sam nalazila izgovore i s lakoćom ih prihvatala raširenih ruku. Mirila sam se s tim kad sam sama sebi, na taj način, dozvoljavala da ne radim mnogo toga. Mislila sam da je to spas, da sam se spasila stvari koji zahtevaju napor, istrajnost, trud
I Budim se, I želim ponovo da legnem. Plašim se voje senke, I onoga što sam postao, Što sam mogao da postanem. Ustajem,Ali kiša nastavlja da lije Plašim se svoje ruke, Onoga što je juče bilo, A i onoga što nije. Gledam, I čudim se svom bledom liku. Nema sumnje, to su moje oči. Zar
Posedasmo za sofrom… Jedosmo večeru. Banje veče beše… Još uvek se te večeri i svega što sam čuo sećam, kao da se juče zbilo. – „Već punih deset godina bio sam inspektor za krvne i seksualne delikte, kada se ovaj događaj zbio…“, počeo je moj, sada već, uveliko pokojni deka priču. Sedeli smo, za sofrom,
