Te noći, dok je ležao budanu svojoj maloj kući na velikom drvetu,sa zvezdanog neba, prepunog tajni,jedan je dečak ukrao planetu. Pa usplahireno gurnuo pod jastuknemirnu loptu, stisnutu u šaku,da ne probudi uspavane senke,svetlom što kroz prste se rasipa po mraku. I blaženo mislio o tomekako će sutra svom najboljem drugupokazati to blago, svetlucavi odsjaj,crvenu tačku […]
Nebul(OZ)a Razrešavam te vrtloga sumnji u moja dobra (zlo)dela. (Zlo)dela zbog kojih moram na duplu ispovest Nedeljom pred oltar nade kojem sam čitala Makarijeve molitve da me sretneš ponovo. I gle čuda, jesi! Razrešavam te plesa naših ruku na kraju dana koji je dva dana trajao. Neki ljudi nikako da odu, a mi glave
Маслачак жути на трави, ветар разноси, у час прави, у косе јој се плете и уноси. Крај тебе све нежно цвета, родом плодоноси баштама света, и животом опет све оживљава за нова лета. Без тебе зима дуга и хладноћа не пролази, са тобом туга на пут, више да се не врати, одлази
Noć je pala, tama steže,korak prati, strah je veže.Usne drhte, riječi nema,iza ćoška čeka sjena. Ruka snažna, bol u trenu,ugasili su nježnu ženu.Kažu – sama, kažu – kriva,što je voljela i živa bila. Vrisak pada, mrak ga skriva,pravda spava, gluha, siva.Jedna suza, jedna sjena,još je pala jedna žena. A ti ćutiš, glavu skrećeš,dok pada žena,
U ovom vijekuopet rijeke krvi teku.Opet bombe odjekuju,djecu uče da pucaju.Glave odrubljuju,majke u blatu kleče,za sinovima što se nikadavratiti neće. Oči prazne, lica blijeda,crne ptice nad poljima leda.U gustoj magli miris gori,dim se diže, ništa se ne zbori.A ti ćutiš. Ulice pune slomljenih tijela,ruke mrtve u rupi pepela.Nad njima hladni reflektori,sjenke plaše k’o tamni dželatori.Koža
Pokora mi se sprema beskrajna i ledna, Nijedna mi vlas više nije čedna, Ne bole me rebra, ni pluća, ni vena, Postala sam deo mesečevih mena. Rasplinula se plazma međ’ nebrojene zvezde, Pod pazuhom padalice silovite mi se gnezde, U očima mi sunce gasnulo se sjajno, Za glavom mi maglina satkala se bajno.
Šapnula mi je jasno: “Ime nam je Gamadija”, Zazvonila mi glava k’o prazna oranija, ‘Mesto granama da darujem jabuke, Hrana mi bivaju duše moje buke. Mir mi treba, ili ne, možda? Bitke izgubljene bijem poput vožda, Masline grana i golubica bela, Isto što i maslinasta četa cela. I šta mi radimo, kog božijeg
Bije neman kao da je tuđe, Slezinu mi cepa kandžama od rđe, Želudac mi pali gnevom bez porekla, Govorim zlo, reči kuljaju kao reka. Oduvek smo jedno, ja i ta neman, I bićemo još dokle nam dozvoli zeman, Jer ne vidim joj rep i nimalo mi draga, A voli često da urla mi preko
Samo počni. Mogu da govorim umesto tebe. I neću zalutati, ne brini. Vodiće me bore Oko tvojih usana. Znam im sve položaje, Napamet! Počeću s onim što mislim da misliš. Izgovoriću sve što osećam da osećaš. Prećutaću sve što znam da znaš. Samo počni. Mogu da slušam umesto tebe. I neću zalutati, ne
Nije teško slediti odluku Teško je doneti je Najpogubnija bojišta oivičena su kostima lobanje Tamo uglavnom stradaju snovi Želje Potrebe Tamo ubijaš sebe U sebi Na obostranu žalost Zbog pripadanja Zbog dopadanja Na sve pristaješ A nigde nisi pristao Tu si, al’ te ne vide Kao u žmurke Samo, sad te niko ni ne traži
Da se predstavim :Ja sam alhemičarka.Kao što vidite,prilično moćnai naravno, rodno senzitivna reč.Ja sam onakojoj je zapelakost u grlu,pa mora da prokopa tunelizmeđu želuca i ždrela.Energija mora nesmetano da teče,kažu.Dakle, hrana,Hleb moj nasušni.Moj crni hlebkrvlju je pokapankao kod Šantićevog seljaka.Ne morate mi verovati.Sečivo porinuto u njega,otrvo ubrizganu elastični krvotok.Brzo se širi.Kontaminira sve što dotakne.A ja
Mama smrt laže da nije strašnaKako to praznina da ne bude strašna?Svaka smrt je strašnaI svaka smrt boliKad vene lišćeI kad umiru psiI kad u ratovima ginu deca I kad toj deci ginu roditeljiI kad osamdesetogodišnjak umre u snuI kad ptić ispadne iz gnezdaI kad pod frižiderom pronađeš stvrdnutu bubašvabuMrtvuI kad komšijskog mačka pregaze čistači
