Ово је веза између нас. Хајде да певамо сада сви у глас. Певајмо само певајмо,песму о љубави. Нека пева цела планета. Заборави на све своје предрасуде и певај са нама. Ова веза нас све зближава, и боље упознаје. Тако магична је ова веза између нас. Зато певајмо сада сви у глас.
Na korak do tvoga srca, zarobljen kao dete u tami, izgubljen, sam i nemoćan, a mi dve senke udaljene i nikada spojene. Tvoje laži su kao ledeni dodir, srce mi je skamenjeno, nevoljno. Lepa si, lepša si od svake lepote, ovo je krađa duše, ne poznajem te dovoljno. Kao sreća kroz prste, brzo
Nisam se rodila pod srećnom zvezdom, da me u životu prati sreća. Sunce me nije zaštitilo od mraka. Zvezde me nisu ponele sebi. Voda me nije htela odneti. Samo me je zemlja progutala, mrak me je uzeo sebi. Na ovaj svet, donela me tuga. Nesreća me je uzela sebi. Tama me je obgrlila. Sreća
Eh, kako je divno verovati u laž Pa čak i da je ta laž istina Ali kakva je to laž, ako nije istina, Kao u tudjini svoj bez svojega Nisam ni znao za nju, Da nju, veliku laž, Nekako mi je došla iznenada i ostala tu, Sačuvana u meni zanaveka Mislio sam, možda i ludim,
Носогор Пилу се окрену и учини му се да је негде погрешно скренуо. Ништа што је његово крупно око могло да види није му било познато. Затрепта још једном својим дугим трепавицама и уздахну. – Сто му заврнутих репова антиполе! Мрско му је било да се враћа и он храбро крену у непознато. Тумарао је
Grof Monte Kristo, nakon sto godina samoće, nađe se na putu… A tamo braća Karamazovi i Ana Karenjina, čekajući Godoa, stoje na čarobnom bregu. Posmatraju idiota koji rukama svojim pokušava da dohvati sunce i viče: Hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! Nije to predeo slikan čajem, Tu nema ruže malog princa, Gospođica tu ne traži
Gospodine pukovniče, razvodnik Luka Vojinović se javlja po Vašem naređenju, stajoa sma mirno i pozdravio ga. Na mestu voljno razvodniče, pukovnik Berić je ustao sa svog stola, bio jedan major sa njim i moj kapetan Savić. Izvolite gospodine pukovniče, jedva suzdržavam smeh, Savić me kolje očima. Luka dobro mi ti došao, zagrlio me je čika
Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише. Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше
Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин
Још једног дана, осећам се као да заувек корачам. Зар не постоји месечина тамо негде? Само те чујем у удаљеним ехоима, гледам у небо и осећам се као да ми се ближи крај. Још једног дана, и још увек се присећам. Отишла си а као да си ту, само те чујем у удаљеним ехоима,
Želim da te zagrlim i poljubim, da nestanemo iz ovog surovog sveta. Neka se tvoja duša prepusti meni svim svojim bićem. Prepusti se,približi mi se, i neka samo naša ljubav postoji. Tek kada se prepustiš, pribiješ se uz mene, poljubiš me nežno kako samo ti znaš, videćeš da je moje srce tvoje sklonište.
Од трња ми крвави прсти, али не попуштам свој хват чврсти. Попех се високо и не знам како бих сишао, да нисам о зеленоокој стихове и строфе писао. Силазак није дуго трајао, ни због успона се нисам кајао. Ниси повукла ороз – ионако ме не би погодила метком. Нисам бачен под воз, како да назовем
