Није ми био претежак камен, није ми ни престрм успон. Са врха дозивао је пламен, душа вођена беше крстом. Неизбежно је Икаруса видети, како крила му букте огњена, када и очима Сунце запрети, након тескобе и спуштена погледа. Спотакнем се изненада, опчињен призором тешким, па ми са плећа камен пада и остајем да на коленима […]
Са тобом желела сам пуно тога. Да гледамо месец и звезде. Шетамо у парку руку под руку. Да проживљавамо и сунчане и кишне дане. Са тобом желела сам пуно тога. Али све ће то остати само жеља. Жеља за коју можда ти ни не знаш.
Razumem sunce Nije me čaša mamurluku predala treznog Ni konobarica stolu zbog ašikovanja To bi muka leđno da zapliva u grudima preko alkohola Jeste, lomio sam jezik za zakon bez reda I za noć ispio stoleće tražeći razbigarde (po)remetio javni mir Uranjao u astal da kucnem čelom u drvo I sebi zavalio šamar da prebrojim
Ovo je baš neki dobar dan NIšta se posebno nije desilo I verovatno neće I ne mora Prohladno jutro svakodnevica popodne spokojno miriše na kafu na tamni biskvit i fil od narandže preliven čokoladom miriše iako taj kolač nisam čak ni napravila ipak grizem ga slasno nevidljivi slatkiš nevidljivim zubima Sunce je danas tako nežno
Копам по својој трулој башти Из ње бацам све што је годило машти Цвеће греха и успеха у пламен заборава палим Да бих дала живот семенима малим Напред кроз нову воду крочим смело За мојом старом душом већ држе опело Ни дланови моји исти нису Од снова древних, у пролеће, побегли су Имена свог не
Kada džin otruje moju hranu, Ja je pojedem i čekam te, A kad između nas podigne zid, Ja sednem uz taj zid i čekam te, Kad on pretvori laž u istinu, Ja zatvorim uši i čekam te, Kad mi taj džin naredi da ćutim Ja govorim pokretima i čekam te, A kad mi uništi kuću,
U diktaturi, Zabranjeno je da se govori, Da se pomene odakle sam Zato što to može drugog da uvredi. Zabranjeno je Potčinjenima da misle Radnicima da protestuju, Deci da kažu istinu ; A kod mene, Zabranjeno je da se govori o tebi Ali ja te krijem, kralju moj, I zahvaljujući tom zrnu razuma Srce je moje
Ja sam strastvena žena, koja nema kome da se da. Ja sam ptica slomljenih krila – stavljena u k a v e z. U mojim grudima bujice su strasti, moji izvori su termalne vode. / ali nemam kome da se dam /
Došla si u moj život onda kad sam još bio nesvestan njegovih draži. Onda kad nisam znao pisati pošteno, ljupko i konkretno, kad bile su mi bitne lopte, bicikle i trotineti. Došla si onda kad bio sam bezbrižno dete i slomila me na komade, trgajući mi mladost i lepotu detinjstva. Gasila si me popiti pesak
Тог септембра срећа је обасјала лице младе девојке која је хитала на путу ка новом послу. ”Први пут ја у школи, не верујем ”- мислила је у себи. Дедине речи су јој одзвањале у глави да на посао никада не треба каснити. ” Други нека касне, немој ти ”- деда је имао обичај да каже.
Када бих песмом могла да допрем до срца твог, можда не би толико зла било. Можда би смо се размели. Пружи руку пријатељства за боље дане. После ноћи,јутро мора да сване.
Bila si kreator moje inspiracije. Izgubio sam te, zajedno sa svom inspiracijom koja je gorela u meni. Vatra je prešla na mene i u trenutku kada sam osećao posledju iskru kako sagoreva, pomislih da je kraj, ali nije ga bilo. Kada sam shvatio da sam zapravo ja taj koji bira ono što će ga inspirisati,
