Kad prošlost zategne konopac I stegne srce u grudima I kad misao ustukne Pred iskrivljenom slikom svemira Koju kreira strah Nemoj da brineš za mene Prosto nemoj Reci mi da sve biće dobro Na kraju Zagrli me tako Da osetim kako kulja Topla svetlost Između ponora naših grudi Stisni me čvrsto Svojom snagom me usadi […]
Možda samo večeras razgovor, nije boleo jer sam ga vodila s tobom i bio je miljama daleko od onih, što traju čitav sat i po dok izgovaramo hiljadu i jednu reč koju ćemo zaboraviti, nakon što prekinemo poziv. Znaš, da ne volim pozive koji traju satima i da uvek biram reči i poruke koji stanu
Ne gledaj me tako, poljubi me. Znam da sam ti čudna. Večeras nisam razigrano mače Niti mudra sova što zna odgovor Na svako tvoje pitanje. Večeras, ja sam samo izgubljeno dete koje ništa ne shvata. Ovaj svet je prepun mračnih tajni ne daj mi da u njihovu utrobu potonem Pusti me da se igram u
Milane, ruku ispruži Trešanja zrelih puna mi šaka Pa se pod trešnjom tu opruži I igrajmo se sve do mraka Odmahuješ glavom, vremena nemaš Tebi se fudbal igra i gleda Pripazi samo da loptu ne progutaš Vidi koliki stomak ima moj deda On je loptu progut’o jednom Al im’o je samo jedan zub
Stavljam te na ranu Da me zaceliš Da zarastem Kad prisloniš usne Da mi poljubiš Razderotinu na laktu Ja gušter postajem I dobijam sposobnost Regeneracije Izrašće mi novi rep I novo srce Kožu ljubiš Kožu menjam Tu gde tišti Tu gde boli Gde su boli
Да смо могли да будемо заједно. Само ти и ја кад сунце изађе и зађе. Поред мора шетали и на сав глас се смејали. Певали песме о нашој љубави. Док гледамо у звезде. И пољубили се за растанак. Али све ће то остати само жеља. Само сан.
Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi. Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još
Ako bi mogao da budeš barem malo živ, kada umreš, tek toliko malo, da bi plakati mogao, kada umreš, da li bi zaplakao za sobom, kada umreš?
Semafori plešu na vetru uz sopstveni lajtšou. Nebo žmuri, navuklo je oblake preko glave, pravi se da spava. Siluete se voze izvršavajući algoritme, ulice im pridržavaju stvarnost. Sobni fotoni sa prozora zgrada teži su od tv melodrama. Dan pritiska kao puna bešika, iako je već isprazan. Frejm po frejm, unapred zaboravljeni klip prolazi pred očima.
Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.
Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I
Željan tvoje ljubavi čeznja si u srcu mom, tvoj osmeh mi je svetlost, tvoj dodir kao san, u očima tvojim svetlost beskrajna sja, bez tebe više ni trena ne mogu ja. Korak tvoj donosi radost u mom svetu, tvoj glas mi je pesma, nežna i tiha. Ispunjena su moja jutra tvojom lepotom, s tobom, draga,
