Nosim svoje srce na dlanovima. Puni su žuljeva, da se ne lažemo. No, ne obazirem se ako kojim slučajem oni procure. I to znaš kako krvavo znaju da me izdaju! Pune su mi ruke pamuka, to znaš. Tu mesta onda nema za kofere. Umem koju konfetu da stavim u zadnji džep, da se nađe kad […]

  Да смо срећни- мало бисмо знали. Да смо срећни- само то било би довољно.   Да смо срећни, не би нам било важно што другима није. Да смо срећни као и сви људи- заволели бисмо себе да волимо друге.   Да смо срећни, без туге не бисмо знали колико нам не би требало ништа

Njeno srce je zvezda padalica Ko god je upozna Primeti mekoću njenih grudi Kao da nije nastala od rebra Bacila mi je pogužvan papir I namignula Otvorio sam ga i video to srce  Ali pre toga Glavu sačinjenu od oblaka Kosu od duge Ruke i noge od grane bagrema Grudi od planine Jasno mi je

Metak odzvanja o kost u pozadini se ne čuje muzika nismo u filmu java grozotom podseća da je prisutna sklupčan iza školske klupe strpljivo sam čekao ulaznicu za raj škripa vrata omela je moj odlazak kiša je padala tog dana i vodenasto mi je oko navikao sam da idem sam u prodavnicu školu  rođendane siguran

Ja, moje ime i prezime S prebivalištem na adresi derutne prošlosti Potpuno svjesna značenja svojeg očitovanja I njegovih posljedica Ostavljam tebi, imenu moje najveće greške Sva sjećanja Sva nadanja Sve lijepo što je bilo I sve lijepo sto je još moglo biti Sve ružno što sada jeste I ne, ne ostavljam ti to Jer umirem

Šta za tebe predstavlja sreću? Možda kad kažeš slatkišima: “Neću!” Ili kad vidiš na grani pticu, Možda kad dobiješ lizalicu?   Za mene to bejahu materijalne stvari, Htedoh i ajfon, a i ferari, Htedoh uistinu mnogo štošta, Ne pitavši sebe koliko to košta.   Toliko bejah željna moći, Da ne rekoh sebi nikad: Koči! Nastavih

ZNAM Znam da sam trzaj ti u dahu I razlog tvom strahu Prisutnost bestjelesna. K’o ulova puna mreža Samodostatnosti protuteža Proljeća božica Vesna. Znam – odgovor sam životu tvom Koji je tih i ćudljiv i trom Lanterna tebi koji si sam I riječ sam kada šutnja davi Toplina kad hladno tijelo plavi I kad šutiš,

Tišina je postala popularna boja leta Bar tako izgleda, jer nosimo je i mi Svako sa svoje strane sveta   Tišina je i novi strani jezik Koji i ne želim probati da naučim Jer sve što bih ti rekla, stalo bi u stih   Tišina bi mogla biti i komadić stakla Nagaziš ga slučajno šetajući

„Evo ti glava!“ Nisam razumela šta si rekao? Ti si Istok Južni, a ja Sever Zapadni, to je shvatljivo. Misleći na nešto plavo sve vreme, kad pišem pesme, ne šalim se! Doneću ti svemir k’o suvenir. Odlučeno je da ostane ovde.  Samo da znaš. Učiš me da plivam, a ne osećam se kao pastrmka. Pa

Bude me zraci sunca. Trljam snene oči.  Nervozno pušiš  još jednu cigaretu. Oblačiš jaknu,  odlaziš.  Ostajem sama.  Ostajem ponovo da čekam.  Tebe.  I onu mrvu ljubavi koju mi daješ.  Zašto?  Kada sam uspela  da upadnem  u taj začarani krug?  Zašto su mi te  zelene oči obećale?  Obećale da će biti  samo moje. Da sačekam malo,

Ispod bedema starih opekotina, krije se bol čuvana godinama.   Sećanja su tada jedino što preostaje, kad dodju dani da sve ti nedostaje.   Rane na srcu zacele se teško. Iza svakog osmeha, sakriju se vešto.   Znaš da si voleo. U tvom srcu živela je ljubav i onda kad svaki deo njega je boleo.

ako dovoljno jako zatvorim oči udaljim se od svega  ovozemaljskog mislima otplovim do mlečnog puta možda te zateknem u svom  zagrljaju i nikada te ne pustim možda me zavoliš i nikad ne prestaneš da me  voliš možda me i nazoveš svojim i možda u mojim očima vidiš nešto više  od prijatelja ako dovoljno jako zatvorim