U svakom od gradova bih pozdravljao vozove Pobegle autobuse pečurke stajališta u podnožju zgrada I poturao pod kamen tako neki list Kao podsetnik odraslom sebi Ako ikada zalutam U raskošu štepova gasnih bojanki reklama Da spoznam raskršća po njemu tuđe ulice kao svoje I srdačno javljao neznancima u prolazu Uz pitanje Da li Alisa stanuje […]
Дуг је дан, умор те стиже. Жеља за слатким сном навире и журиш кревету у наручје. Постељина намештена, лежеш и препушташ се лепоти одмора. Очи склапаш, своју најудобнију позу за спавање заузимаш, тонеш у сан. А сан гадан. Све црнило око тебе, не знаш где си. Ништа не видиш, само силан, а пригушен плач са
Несугласице су показале праву страну и разумевању је дошао крај. Са умом јасним и срцем снажним, дајем последњи трзај. Избледећу. Огорчености бејаше окрутне и лепе, хиљадама сам миља у усамљености. Вребале у немиру мом, ослободиле ме од лажне људскости. Избледећу. Ходам ка удаљеном сумраку и уз уминутост нетремице гледам. Корак за кораком пут ми се
Jedino o tebi, u stihovima pišem, jedino za tebe, ja živim,dišem. Na putu tuge i sjaja,nikada nećeš biti sama, srećom ispisujem stihove o nama. Svetlost tvog osmeha kao sunčev sjaj, u tami noći srce mi kaže da nije kraj. Jedino tebe sanjam,ovu pesmu ti srcem pišem, ljubav je naša nežna,ja samo za tebe dišem. Tvoje
Sada sam sve u vremenu. Putnik po vrelim zrnima peska, samo dno okeana. Pritisak vremena i prostora, vetar i linearna crta života i smrti. Stvor i stvar u ovoj i drugim realnostima svih svetova i doba. Doručak, oružje ili samo odsjaj svetla od bisera školjke iskovanog mača. Celo vreme, i ceo tvoj ciklus postojanja i
Slutnjama svezan u Gordijev čvor pesnice zbijam u dva postamenta Sa čela Iskapam gorku so Razbijen ko vetrobran duž betonskog šanca U bezbroj oštrouglih fragmenta I asociram ja na pusto sazvezđe Jer svaki ima moju kob Raspet u šest suprotnih pravca krajputaš zbog kog se salutira vernici krste Udovice skrivaju decu ispod kaputa Dok svedočim
6:43 opet sam ustala prekasno. Ideja o ranijem ustajanju je ostala samo pusta želja koja će se ostvariti kad počne vrtić. Imam pola sata do 45 minuta dok se klinci ne probude. Za to vreme treba da napišem tekst, otkucam ga i pošaljem. I umesim proju. Oduvek sam se divila svojoj nerealnoj proceni vremena. Nemam
Недостижан. Тако си недостижан мојим рукама које желе да те загрле. Недостижан мојим очима које желе да се сретну са твојима. Недостижан мојим уснама које желе да те пољубе. Недостижан,о тако си недостижан. За мене.
Величанствени град. Град који ми улива нервозу и спокој у исто време. Град у ком бих се лако изгубила, али још лакше нашла пут до тебе. Место где у исто време желим да будем и не желим. Никада га нисам посебно волела, а сад сам заљубљена у његову скривену лепоту. Заљубљена у мирис јутарњег хлеба,
Samo ogroman sudar vremena, tih povetarac uništenja. Prelazak preko vreline daha i pogleda oštrog poput koplja drevnih. Zvuk pretapanja univerzuma, sve to u trenutku rađanja ničega. Preko lica osećas glas, riku bolje rečeno, samih nebesa. Udarac toliko jak, izbacuje te iz ravnoteže. Silina ravna stvaranju bogostvoritelja. Bez iskre, energije. Bespomoćno stojiš samo i
У мојој кући се одувек тешко ж и в е л о, али увек када сам могао био сам срећан. И често сам сретао људе у чијој бих се кожи радије н а ш а о. Избледео сам тог априла. И све је постало ружно. И глас. И тело. И коса. И нокти. И ципеле.
„Priče neće da se pišu same“, govorila mi baka tako, dok je gledala kako ništa ne radim. I onda bi kazivala Ženidbu Dušanovu napamet. Sada gledam da makar sviram gitaru. I trudim se da čitam sve ispravno, da ne grešim. Akordi i reči prelaze u mirise sećanja. Baku su napustili njeni, kaže se – trbuhom
