Ovo je priča o dvije osobe. Dvije potpuno različite, a sasvim obične osobe. Različitog spola, dobi i mjesta življenja. Spajalo ih je prijateljstvo između porodica, ljubav prema putovanjima i novim iskustvima. Putovali su svako na svoje destinacije, a željeli sretne puteve jedno drugom. S vremenom su dobili još nešto zajedničko, pa tako oboje […]
Neko prodire u moju podsvest saznaje moju prošlost borim se protiv toga krijem ranjeni pogled divlji vepar je proboden strelom i užurbano beži od lovca šuma je pitoma ogoljena suva ptica na vrhu drveta se ruga vepru priseća ga na njegovu bol odaje ga ne liči na saveznika strela pulsira kroz očvrstelu kožu lovački psi
Prva pjesma s kojom sam se srela je bila “Podlugovi”. Puštala je tetka sve dok ona i ja (i komšije) nismo naučili na pamet. Bila sam malena i mislila da je poenta u plavoj kapi, ali nekako sam slutila da treba biti tužan kad se ona pjeva. I bila sam tužna, jer mi niko nije
Mrkli je mrak, sadašnjost duva kroz hirove svojeglavosti u borbi za osvojen dan.Veliki i mali, stranci i domaći žive u želji da ostanu nepokoreni u nameri da ostvare cilj.Nesebiičluk odlučan da pokori svet vlada vakuumom koji zovemo utopija.Ne daj se druže u želji za boljim danom tvoje dosegnuće budi smisao postojanja. Pišem Berđajevu dok mi
Priče o liječenju često zvuče kao obilazak 9 krugova pakla, Zato i ne čudi da se prestanu izbjegavati doktori samo kad baš zatrebaju, ali ima više začkoljica i prečica do cilja (dijagnoze, terapije ili lijeka), pa kako ko odabere. Neki spas vide ili nađu preko granice, pa se ne zna da li više brinemo za
Zapravo je u pitanju panoramski točak na privremenoj lokaciji, ali kao i uvijek uspješno smo napravili cirkus od novosti. Neka još neko opet kaže da smo na Balkanu nesposobni za bilo šta. Uglavnom za točak sam saznala prisustvujući raspravi da li su tačni medijski navodi da je ponovo postavljen, da li je najvisočiji i tako
Ulica je bila mirna. Dopirao je tek poneki korak prolaznika i šum lišća koje je vetar nosio niz kaldrmu. Sasvim običan dan nije najavljivao ništa neočekivano. Ipak, neočekivano se dogodilo. Sreli su se posle dvadeset godina. U prvi mah, gledali su se pravo u oči, tražeći u njima onaj žar koji ih je nekada grejao
Poezija to je reč o kojoj toliko dugo ćutim poezija to su zvona sa obližnje crkve poezija to je koncertna dvorana opera ako baš želite poezija to je reč koja je samu sebe stvorila korak po razrušenoj zemlji korov nevešto ubijena rađanje Sunca Moneov vrt ples galebova i brezina voda poezija to je kada joj
Svi izgleda vide sebe dobrim ljudima, pa je možda bolje pitanje da li možemo biti bolji? I da li to uopšte želimo? Ne ogleda se dobrota samo u humanitarnim prilozima, nekad je i lijepa riječ, poziv ili poruka dovoljna da nekome dotakne srce. Česta je tema koliko smo bili humani prema određenim vunerabilnim grupama, a
Praskozorje je najavljivalo dolazak novog dana. Slabašna svetlost se polako probijala kroz uske, sive ulice Beograda. Zraci Sunca dodirivali su prašnjave izloge i bele fasade obeležene šarenim grafitima. Grad je počeo da se budi, a sa njim i šapat jedne nevidljive priče. Kraj trotoara, između trafike i stare zgrade, stajao je on, čistač ulice. Mlad,
„Да ли ти, баба, знаш одакле нам је дошла кафа?“, питам своју бабу Златинку док испијамо из малих, кафанских шољица слатку кафу. Знате оне беле шољице са плавим линијама, чија је ушка таман за свачији прст-такве се више не производе. Можеш их пронаћи још у неким креденцима у летњим кујнама али само као распарен сервис.
U ovom svetu ljudi imaju boje i životinje ih imaju, biljke su obojene. Svemu što je čovek stvorio određena je boja još prvoga dana, ali u tvom srcu ja sedim gotovo proziran, ogoljen, čekam da me po svojoj meri skrojiš. Kao po kakvom platnu po meni izvezeš konce i zažmuriš, dok se kao umetnost iz
