Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko […]
Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi. Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan.
Ima tih praznina koje mi ispune grudi Pa u zenicama dno zapada svugde Svod izrešeta zvezdama I mrlja crninu tuđim galaksijama Tad severni vetar zviždi poput frula Kroz rđava rebra fabričkih skela I rasčešljanih krošnji osakaćenih vrba Da jednostavno biva obesmišljeno Kao zagasla ognjišta Napuštenih kuća Koje nisu više ničiji dom
Dok smo gurali autobus, kome je proklizala lamela, sedamsto, osamsto metara uz blagu uzbrdicu, žene i deca išli su pored nas. Brzo smo se oznojili i počeli glasno da psujemo mada me je osećaj montipajtonovskog absurda prilično zabavljao. Već sam zamišljao kako ću da prepričavam ovo guranje, kao jednom-u-životu anegdotu, praveći se važan, što se
Divni ljudi Čuj kako se cerekaju Pristojni i užasno vragolasti ko zna kakva iznenađenja kuvaju Da ih nema treba ih patentirati Kao rupu na saksiji napraviti manofukturu o državnom trošku I klepati domaće Jer uvozni su nikakvi Od nas se potruju omlitave i pobegnu Zna li ko bolje od bratije kako se radi o glavi
имали смо хиљаде разговора у мојој глави дуго смо причали годинама сазидали смо свет од толиких речи свет у којем си заувек остао као оног уторка у рану јесен а и даље не волим уторке али твој глас волим често ми је озвањао кроз снове и питања где си и да ли ћеш се икада
Gde nikad ne vlada tišina? U mislima. Čak su i preglasne. Sve prisutne. Nisu li usporile nakon tridesete? Ni malo. Divim se, sa kojom brzinom vetra se bore. Svesnije i otvorenije, zbog svoje iskrenosti, gube ravnotežu u tuđoj mudrosti. Sve ređe vagaju. Odlučne, u nameri ostvarenja, uzbuđenjima teže. Sa malo mašte ne čine se nedostižne.
Зевсов син јури Солуном на Букефалу. Не осврће се за најдражом књигом Илијадом Коју оставља у својим одајама; Не осврће се за Исом и Гаугамелом Које оставља царству прашине Да се о њима стара. Брзоноги Ахилеј јури за оним Са којим га поистовећују, Пун срџбе и освете. Син бога Ра јури још увек на Букефалу
Slava je. Mitrovdan. U vazduhu se osecao miris snega. Zurila sam sa spremanjem kako ne bismo kasnili na slavski rucak kod ujne. Tog dana nisam isla u skolu. Od ranog jutra sam znala da biram snalice i gumice za kosu kojima cu vezati i ukrasiti svoju do pola ledja dugu kosu. Mama je znala da
Пијем омиљени чај и удишем мирис тамјана који доноси ветар. Недеља је. Јутрос сам обишла оближњу Цркву и запалила једну свећу за твоје здравље. Сада седим на тераси и замишљено гледам небо. Посматрам сиве облаке како се крећу, полако, али сигурно. Сви у једном смеру, као да су једно. Као да су једно, ово ме
Дођу тако дани кад би ништа или све. Дођу дани као овај данас, кад ни киша не зна хоће ли или неће, крене па стане и тако у круг. Ја по њој, кренем па станем, па погледам одраз у прозору, па гледам небо и опет кренем па станем јер не знам куда бих. Не знам
Коров и ја у борби Поред лишће гаси се полако Где ја бејах у берби Кад он победу извојева лако Висило је сунце горе врело Ал’ од трња мрак ми паде Све изгледаше к’о тужно дело И мислих – више нема наде Ветар дао ми је снагу Мирис биља опио ме крадом Киша спрала је
