Danima je crtala leptire na zidu i bojila ih u plavo. Njena soba je ličila na vrt slobode, u kojem se izgubim svaki put, kad otvorim vrata. Učile smo jedna – drugu da je mašta jedina stvar koju nam niko ne može oduzeti. – Zašto baš leptiri Luna, upitala sam je? – Jer me oni […]
Лик ти видим у сновима Глас ти чујем у мислима Дозивам те у жељама, Али имам само траг парфема. Оног који најлепше мирише Оног који ме инспирише, Само то и ништа више. Да, још имам једну наду, Из мог срца, не могу да те украду И једну молбу фину “Пустите ме, да тражим га у
„Priče neće da se pišu same“, govorila mi baka tako, dok je gledala kako ništa ne radim. I onda bi kazivala Ženidbu Dušanovu napamet. Sada gledam da makar sviram gitaru. I trudim se da čitam sve ispravno, da ne grešim. Akordi i reči prelaze u mirise sećanja. Baku su napustili njeni, kaže se – trbuhom
Samo ogroman sudar vremena, tih povetarac uništenja. Prelazak preko vreline daha i pogleda oštrog poput koplja drevnih. Zvuk pretapanja univerzuma, sve to u trenutku rađanja ničega. Preko lica osećas glas, riku bolje rečeno, samih nebesa. Udarac toliko jak, izbacuje te iz ravnoteže. Silina ravna stvaranju bogostvoritelja. Bez iskre, energije. Bespomoćno stojiš samo i
Величанствени град. Град који ми улива нервозу и спокој у исто време. Град у ком бих се лако изгубила, али још лакше нашла пут до тебе. Место где у исто време желим да будем и не желим. Никада га нисам посебно волела, а сад сам заљубљена у његову скривену лепоту. Заљубљена у мирис јутарњег хлеба,
Недостижан. Тако си недостижан мојим рукама које желе да те загрле. Недостижан мојим очима које желе да се сретну са твојима. Недостижан мојим уснама које желе да те пољубе. Недостижан,о тако си недостижан. За мене.
6:43 opet sam ustala prekasno. Ideja o ranijem ustajanju je ostala samo pusta želja koja će se ostvariti kad počne vrtić. Imam pola sata do 45 minuta dok se klinci ne probude. Za to vreme treba da napišem tekst, otkucam ga i pošaljem. I umesim proju. Oduvek sam se divila svojoj nerealnoj proceni vremena. Nemam
Slutnjama svezan u Gordijev čvor pesnice zbijam u dva postamenta Sa čela Iskapam gorku so Razbijen ko vetrobran duž betonskog šanca U bezbroj oštrouglih fragmenta I asociram ja na pusto sazvezđe Jer svaki ima moju kob Raspet u šest suprotnih pravca krajputaš zbog kog se salutira vernici krste Udovice skrivaju decu ispod kaputa Dok svedočim
Sada sam sve u vremenu. Putnik po vrelim zrnima peska, samo dno okeana. Pritisak vremena i prostora, vetar i linearna crta života i smrti. Stvor i stvar u ovoj i drugim realnostima svih svetova i doba. Doručak, oružje ili samo odsjaj svetla od bisera školjke iskovanog mača. Celo vreme, i ceo tvoj ciklus postojanja i
Jedino o tebi, u stihovima pišem, jedino za tebe, ja živim,dišem. Na putu tuge i sjaja,nikada nećeš biti sama, srećom ispisujem stihove o nama. Svetlost tvog osmeha kao sunčev sjaj, u tami noći srce mi kaže da nije kraj. Jedino tebe sanjam,ovu pesmu ti srcem pišem, ljubav je naša nežna,ja samo za tebe dišem. Tvoje
Несугласице су показале праву страну и разумевању је дошао крај. Са умом јасним и срцем снажним, дајем последњи трзај. Избледећу. Огорчености бејаше окрутне и лепе, хиљадама сам миља у усамљености. Вребале у немиру мом, ослободиле ме од лажне људскости. Избледећу. Ходам ка удаљеном сумраку и уз уминутост нетремице гледам. Корак за кораком пут ми се
Дуг је дан, умор те стиже. Жеља за слатким сном навире и журиш кревету у наручје. Постељина намештена, лежеш и препушташ се лепоти одмора. Очи склапаш, своју најудобнију позу за спавање заузимаш, тонеш у сан. А сан гадан. Све црнило око тебе, не знаш где си. Ништа не видиш, само силан, а пригушен плач са
