Тумарајућ шумом, душа у паклове сишла, Тек на трен да силне спозна ужасе Али, ако моја буде Беатриче отишла Кога ћу онда у рају имати уза се? Да ме води с неба на небо И да благост моја и светиња сва, Када инспирације будем треб’о Остану заувек лице њено, ока јој два. Да […]
Došla si u moj život onda kad sam još bio nesvestan njegovih draži. Onda kad nisam znao pisati pošteno, ljupko i konkretno, kad bile su mi bitne lopte, bicikle i trotineti. Došla si onda kad bio sam bezbrižno dete i slomila me na komade, trgajući mi mladost i lepotu detinjstva. Gasila si me popiti pesak
Saspens kao iščekivanje raspleta. Obično traje nekoliko minuta. U mom slučaju sveprisutan je već danima. Ne volim taj osećaj. To iščekivanje. Šta će se desiti? Koliko će to očekivanje trajati? I šta uopšte iščekujem? Iščekivanja su malo zajebana. Pogotovo kada su tako apstraktna. Nedovršena. Svakodnevna. Trudim se da ne mislim o tome. Teško je kad
-A kada si ti poslednji put dirigovao vetru?- pitala me je mlatarajući rukama, tako jednostavno kao da me pita kada sam poslenji put bio u bioskopu, ili na moru, ili tako nešto. -Nisam nikada-odgovorio sam i nekako me je bilo malo sramota zbog toga, iako sam to smatrao potpunom budalaštinom. Šta to znači uopšte i
ti si tamnica u kojoj gori svetlost odsečena stabla, cela od korenja cvetić zakržljao u razvoju, dišeš na ugljen dioksid, ponosna kao hrastovi i gora od koje bolje nema proleće kojem se nije vratila lasta, pa žališ narod se tvoj u visine diže ali je dno geografska veličina kojoj menjaš pojam tvoje su livade zelene
Jednoličan ritam muke. Prazan trg, sem tebe. Sa nogama u fontani držiš glavu na kolenima. Presamićen, misliš da si sam na svetu. Unaokolo magične kugle sa slikama prošlosti i budućnosti skaču kao loptice-skočice. Bez sadašnjosti, život je period između ujutru čistih i uveče prašnjavih cipela. Knjige koje si pročitao odleću
Нађох то место, у сну, под плаштем ноћи. Пружи руку и можеш га пронаћи. Далеко је као цео свет. Чућеш зов, осетићеш долазак кад Месец заплеше. Где жудиш за постојањем у некој младој вечности, тамо ћеш га пронаћи. Тамо никада нећеш избледети. Постоји начин. Пођи са мном, и показаћу ти. Пронађи ме на хоризонту, где
Napisi mi nešto, nešto malo i umirujuće. Napiši mi pismo koje cu moći zgužvati i spaliti. Osmisli jutarnji pakao za mene, probodi me munjama i treptajima neba. Pošalji kišu na mene, oluju da me na kratko ozari. Zapevaj mi, nek se tlo klati. Nek se ruše grafovi od tvog glasa. Poigraj se malo, zamaži vetar
Sedim tako i razmišljam o tome koliko se ljudi zaista ne trude da pronađu razloge zbog kojih bi trebalo da budu zahvalni i srećni u svom životu. Koliko u stvari ovakav nacin brzog i digitalizovanog života umanjuje vrednost pravih razloga za sreću. Preokupirani smo željom za stapanjem u nekakav isti obrazac ponašanja koji je navodno
Pitanje koje sam sebi postavila kada sam se pre 4 godine preselila u Švedsku, tada misleći na to da li se moje ime i prezime izgovara isto kao i na srpskom. Međutim, vremenom se značenje ovog pitanja proširilo malo van granica samog imena i prezimena i otišlo toliko daleko da je dovelo do sumnje u
-Dobro, ali zašto si počeo da bežiš? -A ne, nisam bežao, ja sam… šta je suprotno od bežanja? Jurišao, da! Ja sam jurišao! -Kako god, trčao si, zašto si istrčao iz te kancelarije? -Nisam imao izbora. -Čovek uvek ima izbora! -Da, ali nekada mora da bira između lošeg i goreg. -Pa zašto si izabrao najgore?!!
