(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama […]
Gospođa Vedrana je još uvek u postelji, iako je letnje jutro već odavno osvojilo njen neveliki stan. U poslednje vreme imala je sve manje volje da ustane. Vrućine i vlažan vazduh oduzimali su joj i onu mrvicu snage preostalu posle loše prospavanih noći. Zurila je neko vreme u tapete uvijene po ivicama, izbledele od sunca
Bilo je oko dva sata posle ponoći. Zaspala sam čvrstim snom. Čekala sam te da se javiš jer sve što sam imala od tog nečeg „našeg” je bilo, čekanje. Ti si se naravno javio ali ja ovog puta nisam čula zvuk moje najdraže poruke. Javio si se znakom pitanja. To radiš već neko vreme. Od dugih
Pod noktima se crnilo skuplja, u prevozu dok se za šipku drži trudeći se da ne izgubi ritam truckavog autobusa i po koji svoj san, gospođa zatvara prozor autobusa laganim pokretom ne znajući da time guši užurbanu mladost koja dišući na škrgama usplahirano kuca sms u kojem unutrašnjim tananim glasom ispisuje reči izvinjenja kako kasni zbog gužve.
Ја сам дух. Идем међу људе и прикупљам податке од случајних пролазника. Нико ме не види, не видим ни ја, али могу да чујем. Ја упијам шта људи кажу. Највише волим летње време када лебдим изнад башти кафића и кафана, а такође посећујем паркове. Филтрирам информације тако да оно што говори појединац, а уклапа се
Pazarim ih svakodnevno I nosam u izvrnutom džepu kao suvenir noćne grešnice bez presedana Karminišu usne i puderišu lice dozivaju neprestano Da spale snove do pepela kao žar na opušku I ja ih otplaćujem na kredit dok mi svakog minuta zaračunavaju kamatu do ušiju zaljubljen u cirkus Greške su mi maestralno delo skupa na crvenom
Pre par godina radila sam u jednoj fensi marketinškoj agenciji u Zemunu. Kako znam da je bila fensi? Pa bila je to stamena dvospratnica u mirnom kraju, u ulici koja je izlazila na Dunav. Kuća je bila renovirana, i spolja i iznutra, i sve je mirisalo na novo. U prizemlju je postojalo malo dvorište koje
Sedim na kamenu izvaljenom, bio je deo moje kuće. Na levom kolenu mi glava sina, na desnom kćer više neće da spava. Branio nas krvnik od krvnika, slao ptice s porukama njihovim majkama, kaže: stižemo! Sada sedim zaštićena, sama, krvavih kolena. Jedno od glave moga sina, drugo od kćeri što je nema. Pitam
Prvi jutarnji zraci sunca obasjavali su mirno more u blizini istočne obale Engleske. Prostrani, prazni pejzaž ličio je na platno pre nego da umetnik na njega nanese svoje prve poteze četkicom. To jesenje mrtvilo prekinula je tačkica na horizontu.
Pleši opet sa mnom pod ljutim nebom, što sav svoj bes sad proliva na nas. U inat njemu, nek’ svaka kap bude dodir miline i ne daj da nam osmehe prekine grmljavine glas. Tu neku tugu, nosih u oku… al’ čemu to? pa, jedino što više nemaš… nemaš nas.
Obući ću staru haljinu, da se setiš mlade dame, koja je osmeh nosila ko odlikovanje. Staviću par kapi parfema onog što miriše na neke lepše sate kad si me stalno zasmejavao, možda se tako bar na trenutak vrate. Pronaći ću stare trake da zapevam pesme drage, da se smejem baš iz srca i ponovo zaigram
Imala je kose boje suvog klasja, plesala na kisi i pevala s’ vetrom pesmu iz sveg glasa. Tih dana je nosila kaput, ko da je od lišća tkan. Osmeh njen je bio ukras tog novembra, a svaki dan sa njom bio bi savrsen jesenji dan. Popreko bi pogledala onaj oblak sivi jer je
