Papir položen na drvenom stolu, olovka zaoštrena, gumica čeka prvu pravopisnu pogrešku.
Dobro jutro, moja buduća srećo. Oslovljavam te sa buduća, iz razloga jer se nismo upoznali, što nikako ne mora da znači da neće svanuti taj dan. Nismo si gledali u stopala, u ruke, lice, nismo se gledali u oči. Ali neka zakonom neobjašnjiva sila govori da ćemo si biti budući. Pisao si mi sinoć. Poruke su ugrijale onaj mali crveni grumen što nosim u grudima. Grudima koje su na promjenu tona, iz neobaveznih razgovora u nešto ličniji, prisniji ton, teško ispuštale dah. Razmišljala sam o koječemu. Ne želim da te time zamaram, da ti ne skrećem fokus sa važnog zadatka koji ti je namijenjen. Ukoliko budeš zainteresovan da ti otkrijem i taj dio sebe, sve ono o čemu razmišljam u mrklom mraku, znaš gdje možeš da me pronađeš. Možda neće da ti se dopadne ono čemu budeš svjedočio, ali biće mi zadovoljstvo podijeliti to sa tobom. Ako se pitaš šta radim, nosim košulju izrađenu od bijele, čiste svile, koja mi doseže do koljena. U tavi razbijam tri jaja. Pozadinu ispunjavaju zvuci Riblje Čorbe. Biću iskrena sa tobom, u djetinjstvu sam potajno simpatizirala Boru Đorđevića. Dopadala mi se muzika koju stvaraju, na koncertima bih oduševljeno posmatrala dešavanja na toj velikoj sceni, i nadala se da ću nekada stajati tamo. Željela sam da pjevam, ali nisam imala sluh. Za uši navikle na pop muziku, koju je mama puštala intenzivno, svaki Božiji dan, Čorba je predstavljala otkriće. Bolje reći, pronalazak skrivenog dragulja. Ljubav nije prestala ni danas. Srce samo što ne iskoči, dah je ubrzan, kao da se penjem uz najvišu uzbrdicu. Postavljam trpezarijski sto, sve je u tonu, nijedan detalj ne odskače. Escajg je blistav, poput suze. Pitam se, koliko će sve ovo da potraje? Kada ću moći da te gledam, samo ti, ja, i opipljiva tišina. Čuvaj svoje srce, ne dozvoli da ti ga neko povrijedi, barem dok se ne upoznamo. Ostavljam te samog, da razmišljaš. Možda ti zalutam u misli. Šaljem poljupce.
P.S. Tvoje ništa, koje može postati sve.
