Zurila je ne trepćući u ekran nekoliko trenutaka. Među mejlovima koje je otvorila bio je poziv za gostovanje iz kulturnog centra u Andrejevom gradu. Pristala je pre nego što je uopšte promislila o tome. Iako je potajno u njoj tinjala želja da se to desi sve ove godine, trenutak je došao neočekivano i zatekao je nespremnu. To, naravno, nije značilo da će ga zaista i videti. Andrej je živeo veoma povučeno na svom imanju i mešao se sa ljudima samo kad je morao ili baš želeo. Bar je tako bilo pre deset godina, kad su se rastali. Zapravo, verovatno već godinama živi u tom planinskom selu, kao što je planirao, i bila je glupa što je pomislila… Poželela… Misao o njemu još uvek je donosila gorko-sladak ukus, nešto između razočaranja i nostalgije.

Odjednom je osetila nemir u nogama. Odavno joj se to nije desilo i znala je dobro šta to znači… Šta je značilo pre toliko godina. Bilo je vreme za promenu i njen um se predavao bez borbe, iako je strah od same pomisli na to paralisao.

Ne znajući kuda da se dene, izbacila je glavu kroz prozor, pravo u vreo letnji dan. Zelenilo u koje je gledala bilo je bujno i puno života. Vrcalo je od magije. Leto je uvek podsećalo na njega i njihov kratki zajednički život. Na to da je trebalo da mu se vrati. Rekao je da će se videti kad za to dođe vreme. Ali pravo vreme prosto nije dolazilo, a ona je htela da je noge same odvedu njemu, baš kao nekada. Baš kao što je vuku sada. Ali osećala je da još uvek nije spremna. Da li će ikada biti?

Uvukla je glavu nazad u sobu. Rasejano je prelistala odavno započetu glavu romana koji je pisala. Bilo joj je jasno da od pisanja danas nema ništa, a ionako joj nije išlo baš najbolje. Gostovanje je bilo zakazano za dve nedelje. Dovoljno da pripremi upečatljiv nastup. I pošalje pozivnicu…

Nije znala ni šta da napiše. Šta uopšte napisati čoveku za kog više nisi siguran ni da te se seća?

„Hej, ovde tvoja bivša devojka. Dođi da vidiš kako sam uspela u životu, za sitne pare izigravam glumicu koja se baca po sceni ne bi li malobrojnoj publici predstavila svoje pisanije i osećala se kao zvezda.“

U podtekstu: „Samosabotiram se, da ti ne bih pružila priliku da to ti učiniš.“

Nasmejala se.

„Dođite da uveličate ovaj događaj svojim prisustvom.“

Smešno, kao poziv na svadbu.

„Dana tog i tog u toliko i toliko sati nastupam u tvom gradu, na mestu tom i tom. Volela bih da dođeš.“

Ne, to je bilo previše.

„Dođi ako si u mogućnosti.“

To je OK.

Potpis: Bezimena.

Ne, patetično je.

„Iva.“

To je OK.

Poslala je pismo odmah, ne ostavljajući sebi vremena za predomišljanje. Nije znala ni da li je on još uvek na istoj adresi, ni da li će pismo stići na vreme. Nije imalo svrhe da razmišlja o tome.

Dve nedelje su proletele prebrzo. Dok je vozila prema Andrejevom gradu, nije osećala nikakvu tremu. To joj je bilo čudno, ali Iva je odavno naučila da ne razbija glavu stvarima koje ne može da razume. To je bila teška lekcija za njen radoznali, anksiozni mozak. Ulazak u grad i postepeno prepoznavanje ulica i pojedinih zgrada nije joj donelo nikakvo uzbuđenje. Nije dozvolila sebi da zaviruje u lica prolaznika. Znala je da je to traženje igle u plastu sena i da će je samo isfrustrirati. Grad nije treptao nikakvom posebnom svetlošću i nije čula fanfare u glavi. U kulturnom centru ju je dočekala ljubazna domaćica. Bila je nešto starija od nje, lepa, ali pomalo stroga. Duga, glatka kosa, uska crna haljina, crni sako. Štikle. Spram nje, Iva je izgledala kao dete. Bila je visoka i mršava, kosa joj je bila rasuta oko lica u neposlušnim talasima. Nosila je kratku suknju od crnog tila i crnu bluzu iz čijeg je nešto šireg izreza virilo jedno mršavo rame. Ravne sandale sa kaišićima, čipkaste čarapice. Minđuše od dugačkog, crnog perja.

„Vrana, izgledaš kao vrana“, rekla joj je majka kad je krenula.

Bilo joj je i smešno i zanimljivo to poređenje.

Pitala se, ako se Andrej uopšte pojavi, kako će reagovati na njen stil. Pre deset godina, Iva je bila prava „boho queen“, sva u bojama i prirodnim teksturama i materijalima. Iako je zadržala neke elemente svog nekadašnjeg stila, spektar boja i celokupan vajb naginjali su znatno tamnijim tonovima. Da li će mu se dopasti ova nova Iva, mirnija, zrelija, samosvesnija? Zašto je uopšte želela da mu se svidi?

Prostorija se polako punila. Bacala je poglede iz susedne prostorije u kojoj je sedela, ali nije uočila nikoga ko bi mogao da bude on. Talas razočaranja joj je prešao preko lica. Naravno da nije došao, pa nije mogla ni da očekuje. Otišla je do toaleta i na brzinu se sabrala. Trebalo je odraditi nastup i dati se emotivno publici. Morala je da se koncentriše. Kad je konačno počela, Iva više nije videla ni publiku ni scenu. Pratila je slike u svojoj glavi i intuitivno se kretala u skladu sa njima. Nastup je bio neka kombinacija teatra i govorenja poezije. Klasika. Dobro joj je išlo i ljudi su je doživljavali kao veoma emotivnu i strastvenu osobu. Iva je, iznutra posmatrajući, videla samo lutku koju pokreće neka viša sila. U svakodnevnom životu bila je veoma analitična i racionalna. Ili je prosto bežala od sebe.

Poklonila se publici i prikrila poriv da pobegne kad se prolomio aplauz. Ljudi su joj prilazili, razgovarala je ljubazno sa njima, potpisivala knjige i pijuckala vino iz plastične čaše. Naposletku su počeli da odlaze i njena domaćica ih je ispraćala sa osmehom.

Onda ga je ugledala. Stajao je pored samih vrata i živahno razgovarao sa nekim čovekom. Izgledao je sasvim drugačije nego što ga je pamtila, nekako više, krupnije, ekscentričnije. Nosio je široke, bezoblične farmerke i zelenu maskirnu jaknu. Kosa mu je prekrivala profil i virio je samo deo nosa i nekakve naočari sa narandžastim staklima. Ipak, bila je sasvim sigurna da je to on.

„To je naša lokalna Instagram zvezda“, dobacila joj je domaćica, očigledno primetivši kuda je odlutao njen pogled. „Možda ste ga prepoznali? Ne?“ Pitanjem je uzvratila na Ivino zbunjeno sleganje ramenima. „Dođite, upoznaću vas.“

Nije stigla ni da se pobuni, jer je nasmejana žena praktično odvukla na drugi kraj prostorije i zaustavila se tik ispred dvojice ljudi, koji su, videvši da im prilaze, prestali da razgovaraju. Prvo se pozdravila sa nepoznatim čovekom, a onda se usplahireno rukovala sa Andrejem. Predstavila im je Ivu kao svoju cenjenu gošću i spisateljicu. Iva se pozdravila sa obojicom. Nije osećala ni zbunjenost ni uzbuđenost zato što je dospela u njegovu blizinu posle toliko vremena. Samo neki čudan mir. Nakon par trenutaka tišine i intenzivnog pogleda zamućenog naočarima, nasmejao se onim istim osmehom koji je nekada toliko volela.

„Znamo se!“

Potom ju je privukao u spontan, prijateljski zagrljaj.

„Hvala što si me pozvala! Uživao sam u tvom nastupu.“

Osetila je kako je i posle toliko godina zbunjuje ta njegova neusiljena familijarnost u ophođenju. Možda zato što je nije očekivala. Očekivala je da se možda neće pojaviti. Ili da će se praviti da je ne poznaje. Očekivala je možda prikrivene intenzivne poglede iz publike ili hladnoću. Ali nije očekivala prijateljsko ponašanje i javno razotkrivanje njihovog poznanstva.

„A vi se znate? Pa niste mi to rekli malopre“, uputila joj je domaćica ljubazan prekor.

„Niste mi pružili priliku, hteli ste što pre da se pohvalite još jednom atrakcijom vašeg mesta“, uzvratila je Iva, pomalo provocirajući i nju i Andreja.

Svi su se nasmejali. Posle još jednog kruga uopštenog razgovora, nepoznati čovek i domaćica ih ostaviše same. Pomalo ju je nerviralo što ne skida naočari. Ruke su mu bile u džepovima.

„Jesi li završila? Hoćeš li da prošetamo?“

„Da, samo da pokupim stvari.“

„Sačekaću te ispred.“

„Okej.“

Sakupila je preostale knjige, razbacane beleške i poklone i pozdravila se sa svima. Ispratili su je do vrata i poželeli joj srećan put. Zahvalila se i pogledom potražila Andreja. Nije ga bilo u blizini. Na trenutak je pomislila da je nestao, da je bio samo utvara. Onda ga je ugledala. Mirno je sedeo na obližnjoj klupi. Mahnuo joj je kad ju je ugledao.

„Samo da ostavim stvari u kola“, doviknula je.

Klimnuo je glavom.

Bacila je stvari na zadnje sedište i zaključala. Duboko je udahnula. Obuzelo je snažno osećanje utemeljenosti. Znala je ko je. Znala je gde je. Možda još uvek nije znala zašto je ovde, ali je bila sigurna da je tu gde treba da bude.

„Idemo?“

Klimnula je glavom. Nije osećala potrebu da priča, a i on je ćutao.

Odveo ju je u neki pab. Naručili su pivo. Prijalo joj je što nema mnogo ljudi.

„O čemu razmišljaš?“, upitao je.

„O tome koliko je čudno što si me doveo ovde.“

Nije delovao zbunjeno.

„Pa, setio sam se da nikada nismo imali klasičan dejt. Ostao sam ti dužan to iskustvo.“

Tipičan Andrej, pomislila je. Nonšalantan i pomalo provokativan.

Podigla je obrve.

„Ovo je dejt?“

Nije odgovorio. Samo je zurio u nju kroz narandžasta stakla.

„Zašto ne skineš naočari? Zašto se kriješ?“

Zavalio se u stolicu, očigledno dobro raspoložen.

„Promenila si se. Nisi više zbunjena devojčica.“

Sad je došao red na nju da odgovara ćutanjem. Izvila je usne u vragolast osmeh koji je nespretno pokušala da prikrije. Sviđala joj se ova igra mnogo više nego što je želela da prizna.

Skinuo je naočare i bacio ih na sto. Buljuk smeđe kose, ošišane u nemaran paž, prošarane kombinacijom sedih dlaka i svetlih, ofarbanih pramenova, uokvirivao mu je lice. Jedva je dodirivao ramena. Bradu su mu krasila mestimična seda ostrva. Između čela i korena nosa bila je urezana vidljiva bora, ali nije remetila sklad lica.

„Promenila sam se, da. Nisam više bezimena.“

Tek tad se usudila da mu zaviri u oči. Okean u sumrak, baš kao što ih je pamtila. Tople, pune života, a ispod površine, primamljive dubine. Talas nežnosti joj je minuo grudima i naterao je da prekine kontakt pogledom.

„Ali i dalje se stidiš svojih osećanja“, čula je njegov glas kako joj se probija kroz svest.

Opet ga je pogledala, zadrhtavši.

„Kakvih osećanja, o čemu pričaš?“, jeknula je drskije nego što je želela.

Kao da se odjednom umorio, počešao se po glavi i srknuo gutljaj piva.

„Hajde, pričaj mi o sebi“, naglo je promenio temu. „Kako si živela sve ove godine?“

Srećna što je umakla iz zamke, brzo je odvratila:

„Meni se čini da je tvoja priča zanimljivija od moje. Žena iz kulturnog centra mi je rekla da si postao lokalna Instagram zvezda. To je definitivno ishod koji sam najmanje očekivala.“

Ciničan osmeh mu je iskrivio lice.

„Pa, oduvek sam voleo da razbijam očekivanja.“

„Oh, i ja. Ali ti sve radiš u velikom stilu. Ploviš iz ekstrema u ekstrem kao da to ne zahteva ogroman trud i prilagođavanje. Možda si ti prosto prirodni egzibicionista. Voliš da izazivaš ljude.“

Pogledao je ozbiljno.

„Zaista misliš da sam toliko površan? Da sve što radim, radim iz egzibicionizma?“

„Ma ne, to je bila šala.“

„To je bila uvreda.“

„Nije mi to bila namera.“

„Znam da nije. A kako bi bilo kada bih ti uzvratio? Kada bih ti rekao da je način na koji ti radiš sve što radiš toliko ispravan da je dosadan? Čak i kad si ekstremna, u svom bolu, na primer? Ljudi mogu da te ne razumeju, ali ne mogu da te mrze.“

„Ako sam ti dosadna, zašto sediš ovde sa mnom?“

„Ako je ovaj susret još jedan moj egzibicionistički ispad, zašto sediš ovde sa mnom?“

Gledali su se oči u oči sasvim mirno, bez tenzije. Odlučila je da popusti.

„Promenio si se. Više nisi oličenje surove samokontrole.“

„Ni ti više nisi dete. Bila si veoma ranjiva. Bio sam prilično izašao iz svoje zone komfora da bih te zaštitio. Sad sam se samo vratio svemu što sam bio pre tebe.“

„Zvuči kao da sam te razočarala.“

„Zapravo ne. Racionalizovao sam to stoički. Moja uloga je tada bila da ti pomognem da ojačaš i da odeš svojim putem. Da budem nešto kao zakrpa za nedostajuću mušku figuru u tvom životu. I sada, kada te gledam kako si postala ono što sam oduvek znao da nosiš u sebi, osećam se skoro kao ponosni roditelj.“

Slamala ju je gorka samoironija u njegovim rečima.

„Pa i ja mogu da kažem da je tvoja naklonost prema meni prosto bila posledica tvog usamljeničkog načina života. Da smo se sreli u normalnim okolnostima, da li bi se desilo sve što se desilo između nas?“

„Još uvek tako misliš?“

„Ne znam. Ali naučila sam da prihvatam stvari takve kakve jesu, da ih ne remetim preteranom analizom. Umorna sam od sumnji i preispitivanja. Kad posmatram sa ove distance, svejedno je.“

Posmatrao je neko vreme bez reči.

„Moj se život nije mnogo promenio, iako ti možda ne deluje tako“, izustio je na kraju. „I dalje živim u istoj kući, na isti način. I dalje pokušavam da budem što nezavisniji od sistema. Jedina razlika je što to sve dokumentujem na društvenim mrežama, a internet je plodno tlo za takvu vrstu sadržaja.“

To je tako ličilo na njega. Skakao je iz provokacije u ispovest i obrnuto, bez napora, kao kad pritisneš prekidač.

„Ipak se nisi preselio u planine?“

Oklevao je nekoliko sekundi.

„Ne. Shvatio sam da to ne želim.“

Na trenutak je delovalo kao da želi još nešto da kaže, ali je zaćutao.

„I? Zašto?“

„Šta zašto?“

„Zašto to ne želiš? Bio si tako odlučan kad smo poslednji put pričali o tome. Toliko odlučan da si me stavio pred nemoguć izbor“, dodala je gorko.

Nije odgovorio. Gledao je u svoje prste zgrčene oko drške staklene krigle.

„Nisi ni okusila pivo“, primetio je.

Zgrabila je kriglu i sasula u sebe više od polovine njenog sadržaja.

To ga je zabavilo. Nagnuo se prema njoj preko stola.

„Sviđa mi se što više nisi nesigurna kao pre. Iako me je intrigirala ta tvoja čudna kombinacija uzdržanosti i nekontrolisanosti. Sad si prosto intenzivna i ne izvinjavaš se zbog toga.“

Nasmejala se na ovu opasku, nalaktila se na sto i oslonila glavu na šaku.

„Pretpostavljam da sada ja treba da kažem šta mi se dopada kod novog tebe?“

„Da, da, kako si znala? Naravno da želim da iznudim kompliment. Vidiš kako se razumemo kad hoćemo.“

„Hm, da. Pa eto, iako me je tvoja ekstremna samokontrola nekada spašavala od totalne samodestrukcije, sviđa mi se što više ne pokušavaš da me zaštitiš. Da si ovako razgovarao sa mnom pre deset godina, nikada ne bih mogla da ti se prepustim.“

Prekinuo ju je njegov sarkastičan smeh.

„Iva, nisi ni tad mogla da mi se prepustiš. Bio sam ekstremno nežan, ali tebi to nije bilo dovoljno. Sve vreme si želela da pobegneš. Kad sam te konačno pustio, nikada se nisi vratila.“

Osetila je kako je obuzima bes. Zauzdala ga je.

„Nisam bila spremna“, odgovorila je mirno.

Previše mirno.

Ćutali su neko vreme.

„Pričaj mi o svom životu bez mene, celo veče samo o meni pričamo“, presekao je tenziju šaljivim, pomalo teatralnim tonom. „Gde si bila, šta si radila, šta te je opet dovelo meni?“

„Slučajnost“, požurila je da odgovori. „Zvali su me da gostujem, pomislila sam da bi bilo lepo da ti se javim…“

„…da bi bilo lepo da ti se javim… Deset godina nakon ružnog raskida… Bilo bi lepo da mu se javim… Je l’ ti mene zezaš?“

Uložila je silan napor da zanemari grubost u njegovom glasu.

„Pronašla sam svoj put, to je najvažnije. Dobro se osećam u svojoj koži. Pomirila sam se sa sobom i često se sažalim nad onim što sam nekad bila… Mislim… Da nije tužno, bilo bi mi smešno.“

Zastala je na momenat, nesigurna da li da nastavi.

„I?“, podstakao je.

„I ništa… Udala sam se, razvela. U međuvremenu sam imala spontani pobačaj. Naš odnos to nije preživeo. Eto, to je sve u opštim crtama.“

Gledala je u kriglu dok je pričala, ali jasno je osetila kako se ukočio.

„Kad je to bilo?“

„Pre četiri godine.“

„Žao mi je“, izustio je konačno.

„To je sada prošlost.“

„Jesam li i ja samo prošlost?“, opet ju je pecnuo gorčinom.

Pogledala ga je pravo u oči.

„Ako te zanima da li bih volela opet da te vidim, odgovor je da.“

„Da, to me je zanimalo“, uzvratio joj je pogled.

„Želiš li ti mene ponovo da vidiš?“

Oči su mu se nasmejale.

„Hrabra si. Oduvek si bila.“

„A ti si uvek bio direktan. Budi i sada.“

„Da, odgovor je da. Želim opet da te vidim.“

Oboje su se nasmejali.

„Moram da idem“, rekla je nakon što su razmenili brojeve i zapratili jedno drugom Instagram profile.

Ispratio ju je do kola. Opet ju je zagrlio prijateljski na rastanku. Nije pokušao da je poljubi i to joj se svidelo. Mahnuo joj je kad je krenula. Posmatrala je u retrovizoru njegovu siluetu koja je nekako previše brzo nestala u mraku. Nalet intenzivne, mirne sreće potpuno ju je obuzeo. Nešto lepo će se dogoditi. Dopustila je sebi da veruje u to bar na trenutak.