11. ZAŠTO SI NESTALA?
SRĐAN
Ulica je bila tiha, osvetljena žutim lampama koje su bacale dugačke senke po trotoaru. Treperava beogradska noć spustila se nad grad kao veo, meka i tiha, ali u njegovoj duši – tutnjala je kao oluja. Sve otkad je avion poleteo.
Iva je otišla.
Opet.
A on je ostao… sa stisnutim pesnicama u džepovima, pogledom uprtim u tamu iznad reke i osećajem da mu je nešto izmaklo. Ne nešto – sve.
Koliko je puta pokušao da je zaboravi? Koliko je puta ubeđivao sebe da mu to što je uradio za nju nije bilo ništa – da bi to učinio za svakoga? Laž. Sirova i ogoljena. Nije postojao niko za koga bi sve ostavio po strani. Niko, osim nje.
Zašto se nije usudio da je zadrži onda kad je prvi put otišla?
Zašto joj večeras, dok je sedela naspram njega, nije rekao ono što ga je grizlo iznutra? Da ga boli svaki njen pogled koji mu izmiče, svaka tišina u kojoj mu ne kaže da se i ona setila?
Nije znao.
A možda je ipak znao da Iva ne pripada nikome. Možda jer ju je celog života zamišljao kao vetar – nežan, a neumoljiv. Možda zato što je u njenim očima video ceo jedan svet… i plašio se da mu nije namenjeno da bude deo njega.
Zastao je na mostu i naslonio se na ogradu. Noćni vetar mu je nosio miris grada – lipa, vlažnog asfalta i neizgovorenih reči.
Uzeo je telefon. Otvorio prepiske. Njeno ime je stajalo tamo, prazno i neiskorišćeno.
Napisao je:
Zašto si nestala?
Zašto si otišla kad mi je srce zatreperilo istog onog trenutka kada sam te prvi put ugledao? Ne zbog onoga što si tada bila – uplašena, ranjena, slomljena – već zbog nečeg što se u tebi krilo, neugasivog. Te vatre u očima. Te snage koja se krila čak i iza straha.
Zašto si nestala kad sam znao da si sve na svetu u onom trenutku kada si Mari stavila amulet u ruke? Tog trenutka sam shvatio. Bio sam izgubljen u tebi, i to me nije plašilo.
Zašto nisi prepoznala koliko sam bio opsednut tobom sve ove godine? Iako nikada nisam izgovorio tvoje ime naglas, bilo je u svakoj misli, u svakom dahu koji sam udahnuo pored tvoje slike. Bio sam spreman da čekam… a nisam ni znao da čekam.
A sada… sada si došla. Tako lepa. Tako zrela, snažna, svoja. I opet tako daleka.
Došla si da mi narušiš mir, da poremetiš sve ono za šta sam godinama pokušavao da ubedim sebe da je dovoljno. Došla si da me nateraš da želim ono što ne mogu da imam. Ili što ne smem da tražim.
A srce… srce mi još uvek zna samo jedno: da si ti ona koju sam tražio i onda kad to nisam znao.
I možda… možda te još uvek tražim.
Gledao je poruku dugo. I onda…je obrisao.
Zatvorio telefon i spustio ga u džep. Neka gori. Možda mu je tako i suđeno – da zauvek ćuti o onome što najviše oseća.
U daljini je zazvonilo zvono nekog tramvaja. Grad je disao dalje.
A on je ostao na istom mestu.
I mislio na nju.
IVA
U sobi je bilo tiho. More se čulo u daljini, šuštalo je kao da diše zajedno s njom. Vazduh Madeire bio je topao, ali u njoj – sve je bilo stegnuto, zategnuto, nemirno.
Iva je sedela ispred laptopa, bosa, u laganoj haljini, s prstima nad tastaturom. Ekran je bio prazan, ali srce joj je bilo puno – previše da bi više mogla da ćuti.
U glavi su joj odzvanjale Sofijine reči, baš onako kako ih je rekla, dok su se grlile na aerodromu:
“Ako mu ne priznaš, nikad nećeš saznati. I provešćeš život nesrećna i u neznanju. To nisi ti, Iva. Ti stvari ne ostavljaš na pola. I ja te volim zbog toga.”
Udahnula je duboko. Onda još jednom. I pustila prste da pišu.
Za: Srdjan Velimirović
Od: ivalacarski@frontline.com
Naslov: Zašto sam nestala
Dragi Srdjane,
Dugo sam bežala od ovih reči, jer sam se plašila njihove težine. A još više tvoje tišine.
Zašto sam nestala?
Zato što sam već s prvim pogledom znala da si ti — onaj pravi. Onaj kome bih verovala i kad se sve oko mene ruši. Onaj zbog koga bi sve što sam preživela imalo smisla.
Nestala sam zato što sam te, bez ijednog dodira, već tada volela više nego što sam mogla sebi da priznam.
I zato što sam znala da ću te celog života nositi u srcu kao najdragoceniji dar koji sam ikada dobila.
Nestala sam jer nisam bila spremna da ostanem.
Došla sam ti modra, slomljena, neobrazovana, puna rupa u znanju, govoru, ponašanju. Nisam znala ni kako da držim viljušku. Znala sam samo kako da ćutim.
A ti… ti si bio svetlost. Stabilan, obrazovan, pažljiv, dobar. Previše dobar.
Plašila sam se tvog sažaljenja. Da ćeš jednog dana, kad se sve slegne, pogledati pored sebe i zapitati se šta radi neko poput mene u tvom životu. I to ne bih mogla da preživim.
Zato sam otišla da postanem neko. Da postanem ja.
Danas imam diplome, uspeh, ime koje ljudi izgovaraju sa divljenjem. Imam galerije, intervjue, investicije, život o kojem sam sanjala kao dete.
Ali sve je besmisleno jer nijednog trenutka nisam imala tebe.
I nijednog jedinog dana nisam prestala da te volim.
Sada znaš.
I ako je ikada postojala prilika da ti kažem sve ono što nisam mogla – onda je to ova noć.
Ne očekujem ništa, samo nisam više mogla da ćutim. Jer ti nisi stranac. Ti si jedina kuća koju sam ikada imala i svetlost koja je utkana u svaki moj udah.
Iva
SRĐAN
Noć je odavno utonula u tišinu. Beograd je disao sporo, sparno, letnje. Srđan je ležao budan, otvorenih očiju, zureći u plafon svoje spavaće sobe. Iva mu je neprekidno prolazila kroz misli — svaki njen pogled, osmeh, pokret ruke dok priča.
U tom trenutku, ekran telefona zatreperi svetlom. Ne poruka. Mail.
Uzeo je telefon gotovo mehanički, ali kad je video ime pošiljaoca, srce mu je preskočilo.
Otvorio je.
Čitao je u tišini, rečenicu po rečenicu, bez daha. U jednom trenutku osetio je kako mu se dlanovi znoje, kako mu grlo steže i oči zamagljuju.
Reči koje je godinama želeo da čuje, sada su bile tu. Nisu bile izgovorene — bile su napisane, ali su zvučale u njegovim grudima kao da ih je šapnula tik uz njegovo uvo.
Osetio je kako mu se vraća dah. Nije znao šta će reći kad je sledeći put vidi. Nije znao ni da li će moći da je pogleda, a da ne dodirne njeno lice.
Ali znao je jedno.
Odgovor nije zahtevao mnogo reči.
Odgovor je bio jednostavan.
Ukucao je njen mejl i napisao:
Uvek sam bio tvoj.
I biću zauvek.
— S.
