2. SUSRET
IVA
Tri dana kasnije
Zora se tog jutra ušunjala bez boja, siva i tiha, kao da se i nebo boji da obasja kuću na kraju atarskog puta. U dvorištu, pas iz komšiluka već satima je lajao u prazno. Iva je to navikla da ignoriše, kao i sve druge zvuke koje nije mogla da kontroliše.
Sofija je sedela za stolom, sa olovkom u ruci i očišćenim plastificiranim udžbenikom iz biologije. S vremena na vreme zadrhtala bi na svaki nagli zvuk. Milan se već sat vremena vrzmao po kući, gunđajući sebi u bradu, pijan od ranog jutra.
Iva je pokušavala da napravi testo za hleb. Ruke su joj bile bele od brašna, a misli isključene – to je bio jedini način da dan preživi. Isključi mozak. Ne traži smisao. Samo izdrži.
– Šta to škrabaš, a? – Milanov glas probio je zidove između kuhinje i dnevne sobe.
Iva se trgnula.
– Uči, ostavi je – viknula je.
Milan se već približavao. Ušao je naglo, zamalo oborivši stolicu na kojoj je Sofija sedela.
– Šta bre uči?! Da nisi možda odlučila da budeš doktorka, a? Ko će to da plati?! A?!
Zgrabio ju je za nadlakticu, grubo, trzajući je iz stolice. Sofija zacvili, pokušavajući da se oslobodi, ali Milan je steže jače.
Iva ispusti činiju s testom, brašno se rasprši po podu. U deliću sekunde već je bila između njih, gurala je Milana i vikala:
– Pusti je! Pusti je, Milane, pusti je!
On je nije ni pogledao. Samo je podigao ruku.
Prvi udarac bio je kratak, precizan – pesnica u jagodicu. Iva je pala unazad, udarivši kukom o ivicu stola. Sve se desilo bez reči, u tišini koju je pratilo samo Sofijino teško disanje i zvuk pomeranja stolice.
Iva se instinktivno zgrčila, sklupčala telo da zaštiti stomak. Znala je šta dolazi.
I došlo je.
Njegova čizma pogodila je u slabine. Bol je bila oštra i duboka, kao da joj je ceo svet iskočio iz leđa. Nije jauknula. Samo je ostala tu, skupljena, disanja koje je paralo grudni koš.
Milan je opsovao. Onda je samo rekao:
– Ja odoh. Da dišem malo. Dok vas ne zadavim.
I izašao.
Vrata su tresnula za njim. Zatim kratak muk.
A onda – zvuk paljenja motora. Iva je iz položaja u kom je bila na podu mogla da vidi kako svetla kola seku prugasti uzorak kroz pukotinu na zavesi. Gume su zaškripale dok je odlazio, prebrzo za seoski put.
Nastala je tišina. Teška, kao da se sve srušilo na njih. Iva je pokušala da se pomeri, ali telo je nije odmah poslušalo. Sofija je kleknula pored nje, uplakanog lica i nežno joj primakla jastuk.
– Seko…?
– Dobro sam – šapnula je Iva, a onda, uz jedva primetan osmeh, dodala: – Ne brini.Nije mi ništa slomio.
Oko vrata, crni amulet se pomerio, kao da se i on napregao da ostane tu – uz nju, nepomičan, veran.
Sofija je obgrlila Ivu dok su ležale na podu, među prosutim mrvicama testa i brašnom. Obe su ćutale, ali ni jedna nije zaboravila
SRĐAN
Beograd, dve večeri kasnije.
U kancelariji na poslednjem spratu zgrade s pogledom na Savu, Srđan Velimirović sedeo je iza masivnog stola od orahovine. Svetlo iz stone lampe padalo je samo na fasciklu pred njim. U rukama je držao tablet – slika je bila crno-bela, snimljena iz drona koji je Mladen pustio da obiđe imanje gde je živela Iva Lačarski.
Na ekranu, trošna kuća u ravnici. Ispucali zidovi, zarđali oluk, pokidana žica oko plastenika. Ispred nje – žena u dvadesetim, nagnuta nad starinsku česmu, pere veš. Pokreti su joj bili brzi, štedljivi. Na nekoliko metara od nje, devojka tinejdžerka u širokoj majici prostirala je oprano na konopac.
Lica se nisu jasno videla, ali siromaštvo je bilo jasno kao dan.
Srđan ne trepnu. Odbaci tablet u stranu, kao da mu je ta slika već poznata.
– Rešivo – reče kratko.
Mladen, krupan i uvek smiren, sedeo preko puta.
– Hoćeš da ja odem?
Srđan klimnu glavom.
– Reci joj da sam spreman da platim koliko god traži. Samo želim da ga vidim.
Idućeg dana.
Mladen se vratio s putovanja praznih ruku i stegnute vilice.
– Kaže da nema amulet. Tvrdi da ne zna gde je.
Srđan ga je pogledao bez reči. Nije rekao “laže”, ali misao je visila u vazduhu.
Nešto mu nije dalo mira. Intuicija. Nije stigao ovde zato što veruje ljudima na prvu.
– Spremi auto – rekao je. – Ja idem.
Vojvođanska ravnica, suton.
Kada se džip zaustavio na tvrdom putu pred kućom, Srđan je prvo video mrak – ne onaj prirodni, već onaj ljudski. Kuća je ćutala kao zverka ranjena u tišini. U dvorištu, na niskoj terasi, žena je sedela oslonjena leđima na zid, krv joj je curila iz nosa, a uz nju čučala devojka brišući je starom pamučnom krpom.
Srđan napravi korak. Iva ga opazi i instinktivno zakloni Sofiju rukom, kao lavica mladunče. Pogled joj je bio bistar, ali oštar, pun nepoverenja.
Nije morao da pita. Sve mu je bilo jasno.
– Da li vam treba pomoć? – upita tiho, bez pomeranja.
– Ne treba. A vama?
– Ja sam Srđan Velimirović. Vi ste Iva Lačarski?
– Jesam.
– Vaš deda, Rade… Otkupio je nešto od mog dede. Amulet. Mojoj baki je mnogo značio. Želela bi da ga vidi još jednom, pre nego…
Iva ga gleda. Disanje joj je bilo ubrzano, ali ona je bila mirna.
– Ne znam gde je. Ne mogu da vam pomognem.
– Sigurni ste? Spreman sam da platim… koliko god tražite.
– Sigurna sam.
On klimnu, zadrži pogled na njenim očima, a onda izvadi vizit kartu iz džepa.
– Ako se nečega setite, ovo je moj broj.
– Da li želite da vas odvezem kod lekara? – Ne.
Okrenu se i pođe ka kolima.
U trenutku kad je dotakao kvaku, iza leđa začu njen glas.
– Hej.
Okrenuo se.
Iva je stajala, oslonjena, ali uspravna. U pogledu joj je bila ne tiha molba – već ponuda.
– Reći ću vam gde je… ako možete da mi pomognete.
Srđan napravi korak ka njoj.
– Sve što treba – reče.
Iva se gorko nasmeja.
– Treba mi da mene i Sofiju izvučete odavde. Da nas sakrijete. Tri meseca. Dok ne postane punoletna. Jasno vam je da, ako me pronađu pre toga, mogu da me optuže za kidnapovanje. I Vas, ako mi pomognete. Tako da… ili sad, ili nikad. Ili dođite za tri meseca, ako budem živa.
Srđan je gledao pravo u nju.
– Nemam tri meseca. Možete li odmah da krenete?
Tišina. Trenutak odluke.
U njenoj glavi prolazile su slike: krv na jastuku, ožiljak na ruci, Sofijin plač u mraku, Milanov dah iza vrata.
Gore od ovoga nema.
– Da. Možemo odmah.
– U redu. Idemo – reče on. – Dok se onaj koji vam je to napravio ne vrati.
Iva se okrenu.
– Sofija!
Devojka odmah istrča iz senke.
– Uzmi tvoj školski ranac. Stavi malo naših stvari. I… ponesi maminu sliku.
Te iste noći.
Milan je upao u kuću kao zver – pijan, razjapljen, spreman da udara. Zalupio vrata, stao pred njihov krevet.
Prazan.
Ne samo bez tela nego i bez duše.
Krevet ga je gledao kao da mu se podsmeva.
On viknu, jednom. Drugi put. Tišina.
Udario je nogom po dasci kreveta i ona je pukla. Kao i on.
