8. SOLO UNA MUJER.
GDE SI, IVA?
Slika je stajala naslonjena na zid hotelske sobe, još uvek obavijena u zaštitni sloj platna i kartona. Srđan je već bio spakovan – pasoš, kofer uz vrata, povratna karta na telefonu otvorena. Sve je bilo spremno za povratak u Beograd.
Tada mu je stigao mejl.
Predmet: Dodatak uz umetničko delo – lično preuzimanje
„Poštovani gospodine Velimiroviću,
Po želji umetnice SIVA, uz delo koje ste kupili predviđen je i dodatak – poklon koji se ne šalje, već se preuzima lično.
Možete ga preuzeti u prostoru galerije Montclaire od sutra u 12h pa najkasnije do petka u 17h.
Srdačno,
Galerie Montclaire, Rue des Archives 42.”
Nekoliko minuta je sedeo ne pomerajući se, a onda, gotovo nečujno, uzdahnuo i otvorio aplikaciju za promenu leta. Pomerao je polazak za prekosutra.
Sutradan se pojavio u galeriji, ne znajući ni šta očekuje ni zašto oseća napetost u stomaku. Poklon je bio pažljivo upakovan u crnu kutiju s tankom srebrnom trakom i sa zalepljenom kovertom sa porukom.
Nije ga otvorio odmah.
Učinio je to tek u hotelu, kad je sunce već zalazilo za krovove Pariza, a svetla grada polako preuzimala ritam večeri.
U kutiji je bila slika.
Mara.
Naslikana precizno, meko, s toplinom u očima. Oko vrata – amulet. Onaj isti.
Srđan je zadržao dah. Znao je, bez trunke sumnje – ovo nije mogao da naslika niko drugi do Iva.
Konačno su se kockice složile. SIVA. Sofija i Iva. Zato mu je sve bilo poznato – linije, boje, nemir, toplina. Odgovor se već danima motao po uglovima njegovog uma, ali mu je falio taj poslednji, tihi znak da sve to poveže u rešenje.
Gledao je u Marin portret, zatim u poruku ispisanu rukom. Srce mu je udaralo kao nekada, davno, kad je još mislio da će život ići pravim putem. A sada…
U ruci je držao njenu poruku, pažljivo prepisanu s obe strane – prvo na španskom, zatim na srpskom:
“Solo una mujer llena de amor puede crear un universo con una sola mirada.”
– Liliana Matéu
Aquella noche, cuando te miré y te pedí que volvieras, lo supe.
Supe que tu palabra protege como un muro, y que tu mirada lee los silencios en mí mejor que yo misma.
Tu huella quedó en mí, y la mía está ahora – en tus manos.
“Samo žena puna ljubavi može od pogleda da napravi svemir.” – Liliana Matéu
Te noći kada sam te pogledala i pozvala da se vratiš, znala sam. Znala sam da tvoja reč štiti kao zid, a tvoj pogled čita tišine u meni bolje nego ja sama.Tvoj trag ostao je u meni, a moj je sada – u tvojim rukama.
U tišini sobe, šapatom koji nije mogao da zadrži, Srđan izgovori:
– Gde si, Iva?
AERODROM MINHEN
Terminal je blistao u staklu i metalu, a miris kafe i parfema mešao se sa tihim glasovima putnika. Sofija se pojavila iz mase sa dve šolje u rukama, nežno se smešeći.
— Bez kofeina za tebe — reče i pruži šolju. — Znam da te srce uvek izdaje kad se uznemiriš.
Iva je prihvati, zagleda se u sestrino lice. Istih očiju, ali vedrijih. Više svetla, manje senki. Zagrlile su se, onako kako se grle one koje su preživele previše zajedno — čvrsto, ali bez patetike.
Sedele su tik do izlaza ka gejtu, nogu prebačenih jedna preko druge, sa koferima pored. Ćutale su minut, možda dva. Onda Sofija tiho upita:
— Rešila si?
Iva klimnu glavom.
— Jesam. Moram da ga vidim. Da raščistim sa sobom. Mada… u stvari, sve ove godine — znam. Znala sam i onda. Ali sad… sad želim da to priznanje ima lice. I kraj.
Sofija je klimnula, gledajući sestru s mešavinom divljenja i tuge.
— Drago mi je da si rešila. Da konačno to isteraš na čistac. Zarobljena si u toj ljubavi predugo. Vreme je da joj daš neki okvir. Bar okvir, ako već ne možeš kraj.
— Uvek si bila prepametna za svoje godine — reče Iva nežno, uz blagi smešak.
— To nam je, izgleda, zajedničko — odvrati Sofija i skloni pramen kose iza uha. Zatim, posle kratke pauze, dodade: — Mislim da ću raskinuti s Luisom.
Iva je podigla obrve, iznenađena.
— Stvarno? Mislila sam da ste… u mirnoj fazi?
— I jesmo. Ali… znaš kad neko ne primećuje kad te nema, ali uvek primeti kad nisi na raspolaganju? Umorna sam od toga da stalno dokazujem da vredim. I mislim da mi ovaj put u Beograd dolazi kao naručen. Da se malo presaberem.
Iva je uzela njenu ruku i stisnula je.
— Sofija, ti zaslužuješ nekoga ko će svaki tvoj osmeh čuvati kao blago. I ko će te pitati kako si, a ne samo šta si uradila. Ako Luis to ne zna, nije tvoj posao da ga učiš.
Sofija se osmehnu kroz suze.
— Znaš… ponekad mislim da me samo ti zaista razumeš.
— To ti je prednost kad deliš detinjstvo, kupatilo i tajne. Dobiješ nekoga za ceo život.
Poziv za ukrcavanje oglasio se nad njihovim glavama.
— Idemo? — upita Sofija, brišući oči maramicom.
— Idemo — odgovori Iva, ustajući i uzimajući svoju torbu. — Da se prošlost pogleda u oči.
Koračale su zajedno ka novom poglavlju, rame uz rame. I dalje sestre, i dalje celina, bez obzira na godine, jezik ili udaljenost.
