4. NEDOSANJANI SAN
Spavaš, a ne bojiš se…
Sunce je ušlo kroz visoke prozore nepozvano, ali nežno. Nije bilo budilnika, nije bilo koraka pred vratima, ni glasova koji prete. Samo svetlost i tišina.
Sofija se probudila. Protegla se, zagnjurila lice u mek jastuk i prošaputala kroz osmeh:
– Zamisli samo, kako je ovakav život lep. Spavaš… ne misliš, ne bojiš se… Kako bih volela da negde i nas dve imamo mir.
Iva je ležala budna već neko vreme, osluškujući to tiho disanje. Sada se nagnula, pomilovala sestru po razbarušenoj kosi i rekla:
– Daću sve od sebe da nam obezbedim mir. Jedno znam: tamo se više ne vraćamo. Makar spavale u nekom podrumu dok ne napuniš osamnaest.
Sofija se okrenula ka njoj, ozarena:
– Bilo gde, Iva. Idemo bilo gde, samo ne nazad.
Ustale su tiho, obukle trenerke koje su im veče pre donete i izašle u hodnik. Sobarica ih je dočekala s blagim osmehom i diskretnim naklonom glave.
– Trpezarija je levo niz hodnik, gospodin Srđan vas čeka.
Ušle su u prostranu, svetlu sobu s dugim stolom, na kome su već bili postavljeni tanjiri, čaj, kafa, pečeni hleb i voće. Srđan je ustao kad su ušle.
– Dobro jutro. Idem u radnu sobu da završim neke poslovne razgovore. A vi, kad završite doručak, dođite da se dogovorimo šta ćemo dalje.
Zastao je na trenutak, pogledao Ivu, a zatim rekao:
– Iva… hvala vam.
– Nema na čemu – odgovorila je tiho.
U radnoj sobi, sat vremena kasnije, prostorija je već bila okupana suncem. Masivan sto, police s knjigama, mapa sveta iza njegovih leđa.
Srđan je sedeo s notama umora u očima, ali i fokusom koji nije popuštao.
– Ako vaš očuh ode u policiju, to nam ozbiljno sužava prostor za delovanje. Zato moramo biti brzi. S obzirom na to da nemate dokumenta, narednih sedam dana morate ostati neprimetne. Biće vam izrađeni novi pasoši, nakon toga vas prebacujem u Barselonu. Tamo imam stan. Živećete tamo neko vreme, dok Sofija ne napuni osamnaest. Otvoriću vam račun, da imate sredstva za život. Kad napuni osamnaest – videćemo da li želite da se vratite ili ostanete tamo.
Pogledao je Sofiju.
– Pretpostavljam da ne znaš španski. Napravi spisak udžbenika koji ti trebaju – moj asistent će ih kupiti danas. Tamo nećeš ići u školu, ali možeš da se pripremaš i polažeš razred kad se vratiš.
Okrenuo se Ivi.
– A vi? Šta vama treba? Vi ne studirate?
– Ne. Završila sam srednju ekonomsku. Nikad nisam radila. A Sofija želi da studira medicinu. Počele smo pripreme za prijemni pre nego…
Vrata se iznenada otvoriše.
U sobu ulete prelepa plavuša u skupom svetloplavom kostimu, visoka i sigurna u svoj korak, ali s nervozom koja je zveckala iza svake reči.
– Srđane, čekam te već deset minuta. Hoćeš li skoro?
– Anja, rekao sam ti da ideš bez mene. Zašto me čekaš?
– Zato što neću sama da idem, a ti da dolaziš kasnije kao da nismo u vezi! I šta uopšte radiš ovde sa ove dve… osobe!?
Pogled pun prezira sručio se na Ivu i Sofiju.
U tom trenutku, krajičkom oka, Srđan je video kako Iva ponovo zaklanja Sofiju. Ruka joj se postavila instinktivno ispred sestrine ruke, kao prečka. Vilica joj se stegla.
Lavica, pomisli Srđan. Štiti mladunče.
Okrenuo se prema Anji i reče ledenim, savršeno mirnim glasom:
– Budi ljubazna, izađi i nemoj da praviš scene. Znaš koliko sam alergičan na njih.
Anja je frknula, okrenula se uz teatralno okretanje kose i zalupila vrata za sobom.
Srđan uzdahnu. Pogledao ih.
– Izvinite zbog ovoga.
– Kod Sofijinog fakulteta smo stali – reče Iva, tiho ali odlučno.
– Da. Sve je knap, ali daćemo sve od sebe da i to uradimo – dodao je Srđan. – Do tada, ostajete ovde. Pokušajte da se odmorite i oporavite koliko možete.
Pogledao ih oboje.
– Imate li još neko pitanje?
Iva odmahnu glavom.
– Za sada ne. Hvala.
Polako je ustala, pokretima koje bol nije napustio, ali s uspravnim stavom. Sofija je krenula za njom. Otvorile su vrata i nestale iza njih bez buke.
Srđan je ostao još trenutak za stolom, zureći u zatvorena vrata. U sebi je znao – ništa više nije jednostavno. I ništa od ovoga neće biti lako.
Ali znao je i nešto drugo:
Neće ih pustiti da padnu.
…
Dan su provele u kući. Spolja je dopiralo sunce, ali nijedna nije imala potrebu da ide dalje od sigurnih zidova. Iva je najveći deo vremena provela u poluležećem položaju na sofi, podbočena jastucima, pokušavajući da se izbori sa umorom koji je došao nakon što je telo konačno imalo gde da se opusti.
Sofija je bila neumorna. S vremena na vreme bi se pojavljivala s činijom jagoda, kriškama narandže, limunadom s medom. U međuvremenu je šetala, razgledala prostorije, diskretno zavirivala iza vrata i ušla u svaki kutak u kom nije bilo zabrane.
Kada se peti put vratila, obrazi su joj se rumeneli od uzbuđenja, a oči su sijale kao zvezde.
– Iva! On ima bazen! Znaš kakav je!? Plavi kao more, sa staklenim ivicama! Ima i ležaljke! I suncobrane!
Bacila se kraj njene fotelje, sve vreme gestikulirajući rukama kao da opisuje čudo sveta.
Iva ju je gledala. Nasmešila se, ali sa nekom tihom tugom u pogledu. Prvi put je zaista postala svesna koliko toga Sofija nikada nije imala. Koliko su godina provele zarobljene u mraku, dok je svet oko njih bio pun boja, ljudi, smeha. Pitanja i mogućnosti.
U jednom trenutku Sofija zastade i pogled joj postade ozbiljan.
– Iva… zar se ne bojiš? Te… Barselone. I svega?
Iva nije odgovorila odmah. Pogledala je kroz prozor.
– Ne bojim se – reče tiho. – Šta god da nas zadesi, snaći ćemo se. Da smo ostale, bilo je pitanje trenutka kad bi te ozbiljno povredio. A onda… bih ga ja ubila.
Sofija zadrhta.
– Ti si suviše pametna, lepa i divna da bi provela život pored Milana. Da Srđan nije naišao, čekale bismo još tri meseca, ali pitanje je da li bismo bile žive do tada.
Sofija ustade, nagnu se i nežno je poljubi u obraz.
– Ti si divna, Iva. Ne ja. Ti si mogla davno da odeš.
– Nikada te ne bih ostavila – rekla je Iva tiho.
– Znam.
Predveče, Srđan je parkirao kola ispred kuće. Bio je to dug dan, sa sastancima, telefonskim pozivima i hiljadu obaveza koje nisu ostavljale prostora za tišinu.
Kada je prolazio kroz dvorište, zastao.
Na travi, u senci drveća, video ih je.
Iva je sedela u stolici, poduprta jastukom na strani gde su je bolela rebra. Lice joj je još bilo obeleženo modricama, ali oči su joj bile bistre, oslonjene na nešto što je podsećalo na mir. Sofija je sedela na travi kraj njenih nogu, živahna, pričala nešto brzo i zaneseno, rukama crtala rečenice u vazduhu.
U jednom trenutku Iva se nasmejala. Od srca. Iskreno i toplo. Smeh joj je obasjao lice, promenio ga, izvukao iz senke.
Srđan je to posmatrao sa mesta gde ga one nisu videle. Ostao je tako, bez reči. U toj slici je bilo nečega što ga je pokrenulo dublje nego što je želeo da prizna.
Pomislio je kako je život čudan.
Kako jedna borbena žena, bez igde ikoga i sa džakom bola na leđima, može postati stub nečije svetlosti.
I zapita se: gde bi sada bila da joj je sudbina dodelila drugačije karte?
Ali istovremeno – da nije prošla sve to… možda danas ne bi bila upravo to što jeste.
