12. EPILOG
Bilo je rano jutro na Madeiri, ono vreme kada sunce tek polako izlazi iz okeana i pozlaćuje ivice palmi, a talasi šapuću tiho, kao da ne žele da probude svet.
Iva je stajala na pragu svoje kuće, bosa, srce joj je tuklo kao da hoće da iskoči. Čula je kako taksi staje, vrata se otvaraju i zatvaraju, a onda koraci – poznati, sigurni.
Srđan je išao prema njoj, sa onim svojim blagim osmehom i pogledom koji je nosila u sebi svih ovih godina. Nije rekla ni reč. Nije ni on. Samo je potrčala i pala mu u zagrljaj, prvi put bez straha, bez zadrške, bez ostatka. On ju je dočekao kao da je ceo život čekao samo taj trenutak.
Nežno je poljubio. Sporo, pažljivo, kao da želi da zapamti svaki delić njenog ukusa, mirisa, dodira. Kao da želi da joj pokaže koliko ga boli što su mu godine prošle bez nje.
Kada su se konačno odvojili, ne mnogo, tek koliko da joj vidi oči, Srđan je posegnuo u džep.
Izvadio je lanac sa amuletom.
Pogled mu je bio ozbiljan,
– Mara mi je rekla… – reče tiho – …da vratim amulet svojoj ženi.
Na trenutak zastane, pa s blagim osmehom nastavi:
– Tada nisam obratio pažnju na reči koje je upotrebila. Ali sad shvatam…Ona je znala. Znala je da si to ti.Pre nego što sam ja postao svestan koliko te volim.
Zakačio joj je lanac oko vrata, prsti su mu blago dodirivali njenu kožu.
Pogledao ju je pravo u oči, siguran, odlučan, nežan.
Iva ga je gledala bez daha, kao da je ceo svet stao.
A onda ga je zagrlila, kao da želi da mu nadoknadi sve godine ćutanja, sve strahove, sve trenutke koje je provela zamišljajući kako bi bilo da je tada ostala.
Pomislila je.
„Znam da sam bila u pravu što sam otišla.
Ali sada… sada znam kako da ostanem.
Jer ono što sam tražila u sebi – ti si mi čuvao sve ove godine.
Ništa u meni nije prestajalo da te voli.
Ni kad sam ćutala, ni kad sam bežala, ni kad sam se pretvarala da sam jaka.
Ti si bio moje svetlo. I sada, napokon, mogu da uđem u njega bez stida.
Ovo je ljubav. Ova tišina, ovaj zagrljaj, ova sigurnost.
Ovo je kraj mog bekstva.”
Osetila je kako mu srce kuca pod njenim dlanom kao da je čuo njene misli.
Nije bilo grandiozno. Nije bilo filmski.
Bilo je stvarno.
Otvorila je oči, pogledala ga – i nasmešila se, po prvi put kao žena koja zna gde pripada.
…
Sunce je tiho prodiralo kroz zavese, crtajući zlatne šare po belim plahtama. Iva se probudila uz osećaj topline pre nego što je otvorila oči. Srđanova ruka bila je na njenom struku, disanje mu je bilo sporo, mirno. Bila je tu. Bila je voljena.
Lagano se izvukla iz kreveta da ne bi poremetila njegov san i ušla u kuhinju. Na stolu je čekala mala kutija, uredno umotana u tamnoplavi papir sa zlatnim slovima „Para ti” – Za tebe.
Uz nju, poruka.
„Ne mogu da ti nadoknadim prošlost.
Ali mogu da ti dam svaki dan koji dolazi.
Ako pristaneš da ih živimo zajedno.”
Iva je otvorila kutiju. U njoj – mala srebrna narukvica, jednostavna, sa tankim priveskom u obliku lavlje šape. Sa unutrašnje strane bila je ugravirana reč:
“Lavica.”
Osmeh joj se pojavio bez najave. Bio je to onaj osmeh koji pecka u očima i topi grudi.
U tom trenutku Srđan se pojavio na vratima, razbarušene kose i pospan, ali s osmehom koji je govorio više nego ikada pre.
„Znaš…” reče tiho, „dugo sam verovao da sam te izgubio zauvek.”
Iva mu priđe, narukvicu stavi oko zgloba i nasloni se na njega.
…
Terasa je gledala na more. Plavetnilo se stapalo s nebom bez ivica. Iva i Srđan sedeli su jedno pored drugog, bosi, u tišini koja je govorila sve.
Na stolu – dve šoljice kafe, dve ruke koje se dodiruju.
Na njenom zglobu, srebrna narukvica sa lavljom šapom, blistala je na jutarnjem suncu, kao tiho svedočanstvo da su preživeli, pronašli se i odlučili da više nikada ne nestanu.
Zatvoreni krug je konačno postao dom.
KRAJ
