5. PUT.
DAN ZA PUT
Vest je stigla rano ujutru. Srđan je sedeo u svom automobilu ispred jedne kafane u Zemunu, gde ga je kontakt iz policije, penzionisani inspektor s kojim je nekad radio na humanitarnim slučajevima, pozvao na kratak sastanak.
– Prijava je podneta juče popodne – rekao je čovek tiho. – Milan Smiljković tvrdi da mu je ćerka nestala i da sumnja da ju je kidnapovala polusestra, Iva Lačarski. Pomenuo je da je devojka “opasna” i “sposobna za manipulaciju”. Priložio je staru fotografiju i tvrdnje da Iva ima “nasilnu prošlost”.
Srđan nije trepnuo. Samo je klimnuo i rekao:
– Hvala ti. Ovo će ubrzati stvari.
Istog popodneva, u radnoj sobi sa zatvorenim vratima, Iva je sedela preko puta njega.
Na stolu je stajao elegantan crni telefon i tanki paket s dokumentima.
– Morate da krenete sutra. Sve sam ubrzao. Dokumenta su spremna – pod lažnim identitetima. Ako vas iko bude tražio, neće vas pronaći.
Iva klimnu. Lice joj je bilo mirno, ali oči su bile svesne svega. Srđan joj je pružio telefon.
– Ovde ti je instalirana aplikacija za banku. Imaš karticu, sve je povezano. Na računu imaš dovoljno da izdržiš nekoliko meseci bez brige. Vidimo se za tri meseca da vidimo za dalje, a ako ti bude bilo teško da se snađeš – javi mi odmah. Poruka, poziv, WhatsApp – bilo šta. Tu sam.
– Hvala ti. Na svemu.
– Iva… nismo rešili još jedno pitanje.
Zastane.
– Amulet. Hoćeš li da ga uzmeš sa sobom, ili ostaje kod nas?
Iva spusti pogled, zadrži tišinu. A onda tiho, bez afektacije, izgovori:
– Ostavljam ga Mari. Ovo što činiš za nas… prevazilazi njegovu vrednost.
Srđan je odmahnuo glavom.
– Tu grešiš. Ono što Maru čini srećnom za mene nema cenu. Ali tvoja odluka se poštuje.
U drugoj sobi, Sofija je pakovala kofer. Knjige su zauzimale polovinu prostora. Garderoba je bila pažljivo složena, ali skromna. U uglu, ušuškana, bila je crno-bela fotografija njihove majke.
– Da nas čuva – šapnula je dok je zatvarala rajsferšlus.
Sutradan, na beogradskom aerodromu, terminal za međunarodne letove bio je tih tog ranog jutra. Srđan ih je ispratio do pasoške kontrole.
Iva je imala torbu prebačenu preko ramena, Sofija je vukla kofer sa crvenom trakom na ručki. I dok su se kretale prema staklenim vratima, obe su na trenutak zastale i pogledale ga.
– Hvala – rekla je Iva jednostavno.
On nije odgovorio. Samo je klimnuo i pratio ih pogledom dok nisu prošle pasošku kontrolu.
Tek kada su nestale s vidika, prvi put tog dana je odahnuo.
Nek im je sa srećom, pomislio. Zaslužile su.
U tom trenutku, osetio je čudan miks emocija: sažaljenje prema životu koji su morale da vode, i divljenje prema snazi s kojom su opstajale.
Ali ono što ga je najdublje dotaklo bila je Iva – neiskusna, bez fakulteta, bez pravog oslonca, koja je žrtvovala ceo svoj život za bezbednost svoje sestre.
Tiho, u sebi, obećao je:
Ova priča za njih neće završiti loše. Ne ako on ima ikakve veze s tim.
…
U svom krevetu, okružena tišinom sobe koja je mirisala na čaj od nane i stare knjige, Mara Velimirović držala je amulet u rukama. Njeni prsti, tanji nego nekada ali i dalje čvrsti, prelivali su gladak kamen iz jednog dlana u drugi.
Bila je sama, ali se nije osećala usamljeno.
Ne danas.
Osećala je… snagu. Ne onu telesnu, koja ju je odavno napustila, već onu dublju – onu koja je dolazila iznutra, iz same srži bića.
Setila se svoje majke, koja je znala da sedi ovako, sa istim tim amuletom na grudima, i tiho šapuće:
– U njemu se skupljaju misli svih žena koje su ga nosile. Sve što su bile – njihova hrabrost, ljubav, tuga i nada – ostane unutra. I pređe dalje.
Mara pogleda u crni kamen i oseti kako joj se srce stislo.
Upitala se… šta je ostalo u njemu od Ive?
Od te krhke, tihe žene sa modricama na telu i čelikom u pogledu. Pogleda uperenog u Sofiju koji je govorio: “Ja ću te izvući, makar me to uništilo.”
Znala je Mara da Iva ide u nepoznat svet. Nije znala jezik, nije imala diplomu, nije imala nikog osim svoje sestre. Ali imala je Srđana. I Mara je znala – kad njen unuk nešto obeća, to je kao uklesano u kamen.
Ali nije je to brinulo.
Brinulo ju je ono drugo.
Brinula se jer je u Ivinim očima prepoznala onu odlučnost koja izgara. Znala je te žene. One koje ne traže ništa. One koje same nose sve. One koje se nikad ne odmaraju. One koje misle da ne smeju da traže pomoć – jer će ih to skupo koštati.
Zato joj je rekla pre nego što su se pozdravile:
– Spoznaj svoje granice, dete. Nemoj bežati od Srđanove pomoći. Ti možeš mnogo. Ali ne moraš sve sama.
Iva se nasmešila. Blago. Pristojno. Ali osmeh nije stigao do očiju.
I tada je Mara znala.
Otići će dalje. Sama. Po svaku cenu.
Sat kasnije, telefon je zazvonio. Srđan.
– Bako, prošle su kontrolu. Sve je u redu. Sleteće u Barselonu popodne.
Mara zatvori oči na trenutak, pa polako izdahnu.
– Dobro je – reče. – Nemoj da je izgubiš.
U slušalici je na trenutak bila tišina.
– Bako, gde da je izgubim?! U mom su stanu, imam pristup računu, imam telefon, karticu, sve. U svakom trenutku ću znati gde su!
Ali Mara nije odgovorila odmah. Samo je gledala amulet u ruci.
Znala je.
Srđan je mislio na adrese, na podatke, na signal telefona.
Ali dušu ne možeš da kontrolišeš.
Nije joj trebalo više da razume – on još ne zna koliko greši.
Mogao je da zna gde je. Ali nije znao dokle će Iva ići, kad jednom odluči da sve karte stavi na sto.
I zato je Mara tiho rekla, više za sebe nego za njega:
– Neke žene ne razumeš dok ih ne izgubiš.
Srđan je ćutao.
A Mara je tiho privukla amulet grudima, zatvorila oči i počela da se moli. Ne da sve prođe lako.
Već da Iva nauči da ne mora sve sama.
