10. ŠOLJICA KAFE
Sedeli su u uglu male baštenske kafeterije na Studentskom trgu, zaklonjeni krošnjama, sa po šoljicom kafe ispred sebe. Vetar je povremeno donosio miris lipa i zvukove gradske vreve, ali njihov sto kao da je bio odvojen od svega.
Iva je gledala u šolju, pomerala kašičicu bez cilja. Srđan je ćutao, pružio joj je vreme.
— Nisam planirala da nestanem — rekla je naposletku. — Samo… nisam mogla da ostanem.
Pogledao ju je, ali nije rekao ništa. Samo je klimnuo, kao da mu je ta rečenica već dugo poznata.
— Sofija je bila dete. Uplašena, zbunjena, ali pametna i neverovatno odlučna. Maja nam je mnogo pomogla. A tvoja pomoć… tvoja pomoć je bila putanja. Da nisi postojao, možda danas ne bi postojala ni ja. Bar ne ova ja.
— A koja si sada ti? — upita tiho.
Nasmejala se, prvi put iskreno. Onaj osmeh koji se ogreje u očima.
— Devojka sa dva fakulteta, umetnica koja se još uvek pita da li je slučajno tu gde jeste. SIVA. Vidiš, nikad nisam smela da koristim svoje pravo ime. I dalje ga nosim kao teret.
Srđan klimnu.
— A ja sam čovek bez Mare, — reče.
Iva ga pogleda sa blagim trzajem u grudima.
— Kad je umrla — nastavi on — držala je amulet u rukama-
— Volim da mislim da je otišla srećna. — Srđan pogleda u daljinu. — Otišla je znajući da ste obe na sigurnom. I uzela je sa sobom deo mene.
Iva spusti ruku preko njegove.
— Bila je tvoj svet. To se videlo. I to sam poštovala.
Pogledi su im se sreli. U vazduhu je lebdelo ono jedno pitanje.
Zašto si nestala?
Srđan je otvorio usta, pa ih zatvorio. Nije imao snage. Nije imao pravo.
— Smeš da pitaš— reče Iva, kao da mu je čitala misli. — Ako još želiš da znaš.
— Bojim se odgovora — prizna. — A još više se bojim da ga neću dobiti.
— Plašila sam se da ću ostati samo „ona koju si spasao”. Nisam želela da ti budem teret. Bila sam prljava, modra, bez ičega. A ti si bio svetlo koje sam gledala kao kroz prozor – iznutra, iz tame. Da sam ostala, pokvarila bih to svetlo.
— Ne bi — prošapta on.
— Možda. A možda bih ti se urezala kao rana koju nisi tražio.Nisam smela da rizikujem.
…
Dok su silazili niz Francusku ulicu, senke su se pomerale zajedno s njima, kao stari prijatelji koji im čuvaju leđa. Nisu mnogo govorili, ali to ćutanje više nije bilo teško. Imalo je ritam, osećaj bliskosti koju nisu morali da imenuju.
Srđan je pogledao u Ivu dok su prelazili Bulevar.
— Jesi li joj rekla?
— Da dolazimo? Jesam.
Nasmešio se.
Lift ih je odveo do sedmog sprata. Vrata apartmana su bila otključana. Unutra ih je dočekao miris kafe i vanile.
Sofija je sedela na podu, u širokoj majici i čarapama, raširena knjiga pred njom, a laptop na krevetu. Kada ih je ugledala, ustala je i raširila ruke.
— Pa, ako ovo nije najčudniji porodični ručak ikad…
Srđan se nasmeja i raširi ruke.
— Sofija.
— Srđane.
Zagrlili su se, onako odraslo, s poštovanjem, ali i tragom onog starog, detinjeg sećanja.
— Izrasla si — reče on.
— I još uvek ponekad ne znam kud sa sobom, — uzvrati ona iskreno. — Ali sam tu. I zahvalna sam što si i ti.
Seli su u kuhinju, Iva je sipala sok, a Srđan je ostao stojeći kraj prozora, gledajući u krošnje drveća ispod.
— Znaš, kad ste otišle… samo sam se nadao da ste žive. I da ćete… biti dobro.
Sofija se osloni na sto, posmatrajući ga.
— Bile smo. Nije bilo lako, ali… bile smo. I sve ove godine si bio deo toga. Samo što nisi znao.
— I nisam ni morao. Bilo je dovoljno znati da ste slobodne.
Nastade tišina. Onaj mir koji donosi potpuno razumevanje.
…
Stajali su jedno pored drugog u njegovoj kancelariji, pred slikom koja je sada visila iznad niskog, minimalističkog regala. Dnevno svetlo se lomilo preko stakla na prozoru, dodirujući platno kao da ga i samo proučava.
“Obećanje vatre”
Srđan je stajao s rukama u džepovima, pogleda prikovanog za sliku.
— Ne znaš koliko sam je želeo — izgovori. — Jurio sam je godinama. Bila je nedostupna, misteriozna… i nisam znao zašto me toliko privlači.
Zastade, pa se okrenu ka Ivi.
— Onda mi se u Parizu, kad sam je konačno video izbliza, učinilo da… liči na tebe. Ali nisam odmah shvatio. Tek sada mi se kockice slažu. I sve ima smisla.
Iva ga pogleda. Oči su joj bile mirne, ali duboke.
— Šta te oduševilo? — upita tiho.
Srđan se osmehnu, ali to nije bio onaj lak osmeh iz kurtoazije. Bio je to osmeh razumevanja.
— Snaga. I ta vatra… koja izbija iz te snage. Kao da svaka linija kaže: „Izdržala sam, i sad sam svoja.”
Iva spusti pogled, gotovo stidljivo. U grudima joj je nešto zatitralo — nepoznato i poznato u isti mah. Srce joj je tuklo snažno, ali umireno spoznajom da je razume. Da vidi. Da prepoznaje svaki njen potez četkicom, kao da čita jezik kojim samo ona govori.
Boje su pričale s njim. A on je slušao.
Plašila se da progovori. Da ne pokvari taj krhki trenutak. Da ga ne izgovori preglasno i rasprši ga. Pa je samo ćutala, stojeći pored njega, tiho… ali potpuno prisutna.
U tom ćutanju bilo je više bliskosti nego u hiljadu reči.
…
Veče pred povratak, izašli su zajedno u restoran Salon 1905. Mekano svetlo kristalnih lustera prelamalo se preko zlatnih čaša i belih stolnjaka, stvarajući ugođaj elegancije i nečega što se pamti.
Sedeli su za stolom uz prozor s pogledom na Savu. Hrana je bila savršena, vino blago, a atmosfera opuštena – barem naizgled.
Sofija je, naslonjena laktovima na sto, gledala u Srđana preko čaše.
– Želim da ostanemo u kontaktu, znaš? Mislim, zaista. Iva i ja smo zahvalne za sve. Ali i mimo toga, mislim da bi mi prijalo da imam još jednog normalnog odraslog u svom životu.
Srđan se nasmejao, pogledavši Ivu sa strane.
– U redu, onda ću preko tebe da saznajem šta Iva radi. Pošto ona, očigledno, večeras nije sa nama.
Svi su se nasmejali, uključujući i Ivu, ali njen osmeh nije uspeo da sakrije plimu emocija koja joj se dizala u grudima. Srce joj je kucalo kao da pokušava da izgovori sve ono što ona nije smela.
Htela je da mu kaže. Htela je da prizna. Da mu kaže da ga nikada nije prestala voleti, da ga nosi sa sobom kroz svaku boju, svaki potez četkicom, svaki san.
Ali stara nesigurnost je stegla oko grla. Strah da će biti previše. Ili premalo.
Ostala je nema.
Sutradan ih je vozio na aerodrom. Put do Surčina bio je kratak i ispunjen blagim tišinama i ponekim kratkim pogledom u retrovizor. Kada su stigli do terminala, izneli su kofere, a Srđan se s obe zagrlio kao s članovima porodice koje pušta s osećajem praznine.
– Jedva čekam da vas ponovo vidim, – rekao je tiho, ali čvrsto. – Nemojte opet da nestanete.
Iva je htela da obeća. Da kaže „Nećemo”. Da ostane. Ali samo je klimnula glavom, stegla mu ruku i okrenula se pre nego što su joj suze navrle.
Sofija se okrenula još jednom, veselo mahnula i dodala:
– Ovaj put imamo tvoju adresu, pa ne možeš ni ti da nestaneš.
Srđan se nasmejao, ali u očima mu je već tinjala praznina odlaska.
