3. NOĆ JE NAJTEŽA
Tišina velike kuće bila je dublja od tame. Sofija je već spavala, umotana u čistu pidžamu i nasmejana u snu, a Iva je ležala budna, zureći u plafon.
Nije je bolela samo modrica. Nije je pekla samo svežina prostora koji nije njen. Bila je to neka druga vrsta nemira – onaj koji dolazi kad više ne moraš da se boriš, pa telo ne zna šta da radi s tolikom tišinom.
Ustala je tiho, obula papuče koje su ostavljale skoro nečujne korake po mramoru. Prošla je hodnikom, zastala pored prozora i pogledala napolje: vrt je spavao pod mesečinom, kao scena iz drugog života.
Tad su se vrata na kraju hodnika otvorila. Svetlost iz sobe prosula se po podu, a iz nje je izašla žena u belom – medicinska sestra, tiha i rutinska, nestala je u drugom pravcu.
Iva je već htela da se okrene nazad kad je začula zvuk – kratako pištanje aparata za kiseonik. Instinktivno je krenula prema izvoru. Vrata su ostala odškrinuta. Provirila je.
U polusenci sobe, naslonjena na podignuti deo bolničkog kreveta, budna je ležala starica čije su oči bile bistre i žive. Mara Velimirović.
Kad je spazila Ivu, osmehnu se blagim izrazom prepoznavanja.
– Uđi, prijalo bi mi društvo – reče tiho, glasom koji je bio umoran, ali vedar.
Iva je oklevala trenutak, a zatim zakorači unutra. Mara joj pokaza rukom na stolicu pored kreveta.
– Samo sedi. Noći su mi najduže.
Iva sedne. Pogled joj na trenutak pobegne niz sobu – sve je bilo tiho, bez suvišnih boja, ali dostojanstveno. Pored kreveta stajao je stalak sa infuzijom, a aparat za kiseonik disao sporim, blagim ritmom.
Mara je posmatrala njeno lice, oči joj se zadržaše na modricama.
– Jesi li ti Srđanova drugarica?
Iva je spustila pogled.
– Ne bih rekla da smo prijatelji. On mi… pomaže. Da izađem iz jednog problema.
Mara klimnu, kao da već sve zna.
– To ti je moj Srđan. Kad su mu roditelji poginuli, imao je samo četiri godine. Pokupili su ga iz olupine auta s ruksakom punim plišanih lavova. Niko nije znao odakle mu. Kad sam ga uzela kod sebe… po ceo dan je spašavao neke životinje. Jednom je iz kanala izvukao štene, pa smo oboje završili kod veterinara. Ja zbog ujeda, on zbog tetanusa.
Iva se tiho nasmešila.
– Deluje kao neko ko ne voli da odustane.
– Nema tog zida koji on ne bi preskočio, ako misli da neko iza njega pati – reče Mara, a zatim, s blagom setom u glasu, doda: – Zato se sad i kajem.
Iva je pogleda.
– Kajete?
– Što sam mu uopšte pomenula taj amulet. Što nisam ćutala.
Zastane, duboko udahne, pa nastavi, pogledom u daljinu:
– Taj amulet je više od nakita. Više od predmeta. Dve stotine godina je u našoj porodici. Uvek po ženskoj liniji. Prvi put ga je nosila Marika iz Moldavije, koja se udala za mog pretka. Legenda kaže da je štitio ženu koja ga nosi – ne od zla, već od gubitka. Meni je pomogao… kad sam se borila s bolešću. A onda ga je moj muž, Bog mu dušu prosti, prodao. Za gorivo. Za dvadeset litara benzina. Nikad mu nisam oprostila. I sad… umesto da čuvam uspomenu, ja sam rekla Srđanu da mi je želja da ga vidim još jednom. Sad on propada tražeći ga. Samo da meni srce bude mirnije.
Tišina ispuni sobu. Kap suze skliznu niz Marin obraz.
Iva je ćutala.
Onda, polako, podiže ruku do vrata. Prsti joj zadrhtaše dok je razvezivala staru kožnu trakicu.
Kao iz tame, pojavi se suza od crnog kamena, gladak i topao od kože, sjajan u mekom svetlu sobe.
Iva ga izvadi ispod pidžame i pruži ga Mari na dlanu.
– Ako je to ono što tražite… evo ga.
Marin dah zastade.
Dlanovi su joj drhtali dok je uzimala kamen. Prsti su ga poznavali, prepoznali, kao da joj se deo prošlosti vratio u ruke.
– Bože mili… – prošapta. – Marikin amulet!?
Oči su joj bile pune, a glas tanak od uzbuđenja.
– Hvala ti, dete. Ni ne znaš šta si mi donela.
Iva je ćutala, osećajući kao da je tek sada stvarno stigla negde gde treba da bude.
– Nema na čemu – rekla je samo. – On mi je bio moj štit. Sad ste vi na redu.
Noć je polako klizila niz prozore, a tišina među njima više nije bila prazna.
Kada se vratila u sobu, Iva je pažljivo legla pored Sofije, ne želeći da je probudi. Devojčica je spavala duboko, sklupčana kao mače, bezbrižna po prvi put posle ko zna koliko meseci.
Iva je gledala u tavanicu, u tamni pravougaonik iznad kreveta i disala tiho, kroz bol. Bila je svesna da je upravo iz ruku ispustila jedinu stvar koja joj je davala privid kontrole i prednost. Nije više imala ništa što bi mogla ponuditi u zamenu za sigurnost.
Ali, uprkos tome, negde duboko u grudima, osećala je da je Srđan neće ostaviti. Ne onaj čovek koji ih je poveo iz tame bez da postavi pitanje. Nije to bio izraz sažaljenja, mislila je. Bio je to pogled nekog ko zna šta znači biti izgubljen.
Pitala se šta će doneti sledeći dan. Nije imala odgovore, ali prvi put nije ih ni tražila. Samo je zatvorila oči i pustila da je mir konačno obgrli.
Na drugom kraju kuće, iza debelih zidova i zatvorenih vrata, Mara Velimirović je po prvi put posle dugo vremena spavala bez prekida. Dlan njene leve ruke bio je zatvoren, ali ne stegnut – u njemu je ležao crni kamen na crvenoj trakici, kao što je nekad bio kod njene majke, i majke njene majke.
Kad je Srđan tog jutra tiho ušao u sobu, sestra mu je prišla šapatom.
– Spavala je celu noć. Nije se budila ni jednom. Puls stabilan, disanje mirno.
Srđan joj klimnu glavom i priđe krevetu. Pogled mu je pao na bakinu ruku, i ono što je vidio zaledilo mu je korak.
Amulet.
Crni obsidijan, poznat po obliku i sjaju iz priče koju je čuo toliko puta, sada je zaista bio tu – na dohvat ruke. Živ. Prisutniji nego ikad.
Mara otvori oči, polako, ali bistro. U pogledu joj nije bilo ni pospanosti, ni slabosti – samo mir i radost.
Nasmešila se svom unuku kao da ga prvi put vidi.
– Jedna vila me je noćas posetila – reče tiho. – I vidi šta mi je donela.
Podigla je ruku. Amulet je blago zatreperio na svetlu jutra.
Srđan je zatečeno stajao, a onda promucao:
– Je l’ to… stvarno taj?
Mara klimnu s osmehom deteta koje je dobilo ono što je najviše želelo na svetu.
– Srđane… moja vila je mnogo ranjena. Pomozi joj. Molim te.
Pogled mu se spustio prema njenom dlanu, zatim prema njenom licu, pa u sebi formirao odluku koja se nije mogla izbrisati.
– Za onu koja te je usrećila – sve.
Mara zatvori oči, a u uglu njenih usana zadrža se osmeh koji više nije pripadao ovom svetu – već nečemu što je konačno došlo na svoje mesto.
