7. SEDAM GODINA KASNIJE
PARIZ
Umetnička galerija u Le Maraisu u jednom od onih pariskih kvartova gde su nekada živeli zanatlije, a danas stanuju kolekcionari i tihi milioneri, mirisala je na staro drvo, vosak i tihu uzbuđenost.
Srđan je stajao pred slikom koju je tražio više od četiri godine. Prvo ju je video u jednom katalogu sa zatvorene izložbe u Amsterdamu. Onda u monografiji koju je, slučajno ili ne, otvorio baš na stranici sa njenim reprodukovanim prikazom. Od tada mu je ostala u sećanju — nejasna, ali živa. Kao trag mirisa koji ti se uvuče pod kožu, a ne znaš čiji je.
Sada je bila pred njim. Prava. Stvarna.
Ulje na platnu, širokog formata, tehnika impasto — slojevi boje naneti debelo, gotovo brutalno, ali s preciznošću koja je odisala nekom ličnom tenzijom. Tamna pozadina, a u sredini žena naslikana gotovo kao da gori iznutra – crvene, zlatne i sive boje talasale su se po njenom telu kao osećanja koja ne mogu da se sakriju.
Cena: 150.000 evra.
Bez oklevanja je platio. Nije ga zanimalo što je glumica Salma Hayek platila 800.000 evra za raniju sliku iste umetnice. Nije ga zanimala ni tržišna vrednost. Hteo je tu sliku. Za sebe. Za zid svoje kancelarije. Da ga podseća da nešto još postoji što ga može dotaknuti bez reči.
Slika je bila potpisana jednostavno: SIVA. Već pet godina njeno ime je bilo šapat u svetu umetnosti. Niko je nikada nije video. Znalo se da je umetnica – ali ni to nije bilo sasvim sigurno. Ipak, svaki pokret četke odavao je nečiju žensku tugu i bes u isto vreme.
Dok je slika pažljivo bila pakovana, Srđan je izašao iz galerije i prošetao ulicama Pariza. Bio je mart, a u vazduhu se osećala kiša koja još nije pala. Hodao je bez cilja, osluškujući ritam grada, i misli koje su dolazile same od sebe.
Mara je preminula pre četiri godine. Njene poslednje reči bile su jednostavne, ali nedvosmislene:
– Srđane… kad se oženiš… vrati ovaj amulet svojoj ženi. Ako budeš imao ćerku – neka ga ona nasledi. A ako budeš imao samo sina – neka ga nasledi njegova žena. Ne ispuštaj ga više.
Nosio je amulet. Bio je u unutrašnjem džepu kaputa. Tamo gde bi se čuvalo nešto više od vrednosti – uspomena, obaveza, zavet.
Imao je sada trideset sedam godina.
Nikada se nije oženio.
Imao je veze – neke duže, neke površne, ali nijedna ga nije navela da zaista stane. Nije bilo tog pogleda koji bi ga naterao da zadrhti. Nije bilo te ruke kojoj bi poverio svoj umor.
O Ivi i Sofiji nije više nikada ništa čuo.
Samo jednom, pre tri godine, stigla je uplata na račun koji je otvorio za njih. Tačno onoliko koliko je uplatio. Ni cent više, ni cent manje. Bez poruke. Bez potpisa.
Pretpostavio je da se udala. Možda joj je muž dobrostojeći, možda joj je on ispunio želju da vrati dug.
Nije ih tražio.Poštovao je njen izbor.
Ne zato što nije želeo da zna, već zato što nije želeo da naruši nešto što je već jednom tražilo slobodu.
Ali sada, gledajući tu sliku… nešto u njemu je zaigralo.
Žena sa slike ga je podsećala na Ivu.
Ne fizički. Niti stilom. Već… energijom. Pogledom.
Pogled žene koja više ne beži, ali se ni ne predaje.
Pogled žene koja je sebi sama postala sve.
I tu, na jednom uglu gde su se ulice susretale pod blagom kišom, Srđan je prvi put pomislio:
Zašto je SIVA nepoznata, od čega se krije? I zašto ga njene slike toliko podsećaju na nešto?
Nije to rekao naglas.
Ali u džepu, pod prstima, amulet se učinio toplijim nego inače.
TIŠINA MADEIRE
U kući od crnog vulkanskog kamena, na severnoj strani Madeire, gde su talasi lomili tišinu dana kao da šapuću stare portugalske pesme, Iva je sedela za drvenim stolom, bosa, sa četkom u ruci.
U ateljeu je mirisalo na terpentin, suve pomorandže i more.
Tablet je zazvonio – poruka od njene galeristkinje.
„Uplata potvrđena. Kupac dostavio sve tražene podatke. Portfolio u prilogu.”
Otvorila je PDF i srce joj je poskočilo. Pa stalo. Pa opet zakucalo.
Srđan Velimirović.
Adresa: Ulica Aleksandra Stambolinskog 178, Dedinje.Beograd
Kontakt: +38160151…
Svrha: Kupovina umetničkog dela „Obećanje vatre” – 140.000 € + provizija.
Drhtavim prstima dodirnula je ekran.
– Možda je vreme da zatvorim krug – prošapta.
U prethodnih sedam godina, ona i Sofija su živele više života nego što većina ljudi proživi u celom veku.
Sofija je diplomirala biotehnologiju i genetski inženjering, doktorirala u Bernu, a sada je vodila tim u istraživačkoj laboratoriji u Bostonu, specijalizovanoj za gensku terapiju retkih bolesti.
Iva je završila ekonomiju u Madridu Na drugoj godini, sasvim slučajno, ušetala je u atelje jednog profesora slikarstva. Na platnima su se sudarale boje i ćutanja, nemiri i svetlosti.
Boje su je zvale i tražile da ih oblikuje, da im da jedinstvenu formu.
Profesor ju je, posle mesec dana, bez oklevanja preporučio za stipendiju na Fakultetu likovnih umetnosti u Madridu – Facultad de Bellas Artes, UCM.
Uspela je da završi oba fakulteta istovremeno, vođena tvrdoglavošću i sećanjem na to koliko je nekada bila slomljena.
Prvu sliku je prodala za 5.000 evra, dok je još tražila posao u marketing agenciji.
Onda je došla sledeća. I sledeća.
I više nikada nije tražila posao.
Svesna kako trendovi mogu da pregaze talenat, pažljivo je gradila brend SIVA – tajanstvenu umetnicu čije su slike izlazile na tržište jednom godišnje, bez intervjua, bez pojavljivanja. Svaka nova izložba bila je vizuelni događaj godine. Kolekcionari su ih čekali kao svetinje.
Sav novac je ulagala u softverske kompanije, podučena od Maje, koja je i dalje radila u Španiji i bila joj sestra po izboru.
I da vratila je Srdjanu sve do poslednje pare, ali nije mu pisala,jer je znala da će pasti u iskušenje da… Nije mogla ni da da ime tome što je osećala za njega, još uvek posle tolikih godina.
Jer ga je volela. Još uvek.
Volela ga je silinom prve ljubavi.I ne… nije to bila ljubav kakva se opisuje u knjigama. Bila je to ona tiha, duboka, ogoljena ljubav žene koja zna šta znači biti ništa.
Otišla je zato što ga nije bila dostojna i to nije mogla da preživi. Izubijana, iscepana, u modricama… sve je to moglo da se ispolira. Ono što nije moglo to je bila njena neukost, nedostatak obrazovanja, manira opšte kulture koju je Milan sistemski ograničavao batinama. Milan joj nije samo ubijao dostojanstvo. Ubio joj je slobodu izraza, samopouzdanje. Srđan je imao ono što ona nije.
Volela ga je celim srcem, onu njegovu nežnost prema Mari, brigu za njenu sreću i traženje amuleta, pomoć koju je pružio njoj i Sofiji, ali je u njegovim očima, tada, na aerodromu, videla sažaljenje.
I znala je da ne mogu biti par.
Sada… nije više ta žena.
Bila je slikar, ekonomista, sestra, građanka sveta.
Ali i dalje – u srcu – ona devojka koja je verovala da ljubav moraš zaslužiti.
-Možda je vreme- pomisli- Da dam sebi šansu da ga vidim i da proverim šta osećam.
Okrenula je broj u svom telefonu
Sofijin osmeh bio je isti kao pre sedam godina, samo sada ozbiljniji, sa belim mantilom preko ramena.
– Malena… – rekla je Iva nežno, – šta misliš da odemo u Beograd?
Sofija je zatreptala.
– Jesi li… spremna da ga vidiš?
– Ne znam. Možda. Ali… mislim da je vreme. Da bar proverim šta osećam.
– Naravno da jesam! Samo mi reci kad!
I dok su se obe nasmejale, Iva nije mogla da ne pomisli:
“Možda još uvek ne znam kuda idem. Ali znam da više ne bežim.”
