6. BARSELONA.
Prvi meseci u Barseloni
Prvi susret sa Barselonom bio je, blago rečeno, neverovatan. More ljudi, zvuk jezika koji se kotrljao ulicama kao pesma, šarenilo zgrada, mirisi kafe, začina i nečeg što je Iva kasnije naučila da se zove jamón. Saobraćaj je bio bučan, ali ritmičan, kao da se sve kretalo s nekim nevidljivim pulsom.
Njihova zgrada nalazila se u kvartu El Clot – dovoljno mirnom da mogu da šetaju neprimetno, a dovoljno živom da se osećaju kao deo grada. Prvih dana oprezno su izlazile samo ujutru i uveče. Istraživale su kvart i supermarkete u kojima je svaka polica bila poput male ekspedicije u nepoznato.
Jednog popodneva, dok su stajale u redu na kasi, Sofija reče tiho, gotovo zamišljeno:
– Toliko mi sve miriše na ananas… Iva, mogu li da uzmem jedan?
Iva se nasmejala.
– Naravno. Uzmi i potraži onaj što najlepše miriše.
Sofija je odjurila između rafova, a Iva prišla bliže kasi. Tada je kasirka, devojka s gustim obrvama i crnim repom, podigla pogled i osmehnula joj se.
– Nove ribe u kraju, a? – reče na srpskom i namignu joj šeretski.
Iva zapanjeno zastade. Devojka se nasmejala još šire.
– Ćao, ja sam Maja. Ovde sam na masteru. Malo studiram, malo radim, malo preživljavam. Ajde posle smene na kafu, ako hoćeš?
Tako su upoznale Maju. Za manje od nedelju dana, Maja je postala njihov vodič, saveznik, sestra. Uvela ih je u ritam Barselone: upisala ih je u školu jezika za strance, pomogla da izaberu pristojan, polovan laptop, naučila ih kako da koriste aplikacije, pronađu kurseve, istraže stipendije.
Sofija je sve upijala kao sunđer – učila je španski brže nego što je Iva mogla da zabeleži nove reči.
Iva je, po prvi put, shvatila koliko ne zna. Koliko toga nije stigla da nauči. I koliko se svet promenio bez nje. Noću je sedela za laptopom, prevodila tekstove uz pomoć pretraživača, učila o obrazovnim ustanovama, rokovima, mogućnostima, zakonima o boravku i školovanju.
Nije bilo vremena za gubljenje.
Dva puta nedeljno slala je Srđanu poruku – formalno, skoro poslovno sročenu. Uvek je uključivala neku anegdotu o novoj destinaciji, tržnici, restoranu. Nikad nije pisala o planovima.
Srđan joj je odgovarao jednostavno: kratke vesti o Marinom zdravlju, stanju istrage o njihovom nestanku – koja, na sreću, nije napredovala – i obavezno pitanje: “Treba li vam nešto?” Uz pozdrav za Sofiju.
Tri meseca kasnije, na dan Sofijinog osamnaestog rođendana, Iva je rano ustala.
Sve je već bilo spremno.
Koferi su bili spakovani. Telefon resetovan. Ključevi ostavljeni kod domara. Karticu je iskoristila prethodne večeri da podigne ceo iznos sa računa – do poslednjeg centa. Znaće da je to znak.
Sela je za sto u trpezariji. Svetlo jutra padalo je preko stola. Otvorila je poruku i napisala:
“Hvala ti za sve. Podigla sam sav novac sa računa. Nadam se da ću ti jednog dana vratiti. Ključevi od stana su kod domara. Ovaj telefon ostavljam na stolu u trpezariji. I, ako se nikada više ne vidimo, znaj da si ti jedino biće u mom celom životu koje je dokaz da ljudska dobrota još uvek postoji.
Pozdravi Maru i poljubi je umesto nas.
Zbogom, Srđane.”
Pritisnula je “pošalji”.
Pogledala još jednom kroz prozor. Sunce se već pelo iznad grada koji ju je na trenutak prihvatio.
Znala je jedno: sada je red na nju da se bori za njihovu budućnost.
I nije imala nameru da stane.
…
Telefon je zazvonio momenat pre nego što je krenuo u kancelariju. Obično bi samo bacio pogled na ekran, ali ovog puta mu je pažnju privuklo ime pošiljaoca — Iva.
Otvorio je poruku. U redu, još jedna nedeljna potvrda? Možda nova knjiga koju su otkrile?
Pročitao je prve redove.
Zastao.
Pogled mu je skliznuo niz ekran, red po red. Nije odmah razumeo. Ili bolje rečeno, nije odmah dozvolio sebi da razume.
“Podigla sam sav novac sa računa.”
“Ključevi su kod domara.”
“Ovaj telefon ostavljam na stolu.”
“Ako se nikada više ne vidimo…”
“Zbogom.”
Telefon je ostao u njegovoj ruci, hladan. Dlan mu se znojio, a grlo mu se steglo bez upozorenja. Osećaj nije bio panika — još ne. Bio je to trenutak potpunog neverovanja. Prazna soba. Ništa se ne pomera. Zvukovi oko njega su postali tihi.
Ustao je i krenuo .
U Marinoj sobi, svetlo je bilo poluprigušeno. Sedela je u svom krevetu, leđima oslonjena na jastuke, amulet joj je bio pored, kao uvek, u blizini. Kad ga je ugledala na pragu, bez reči, samo mu je pogledom pokazala stolicu pored.
Seo je, ne znajući odakle da krene.
– Otišle su – rekao je. – Nestale. Napustile stan. Telefon ostavile. Poruka… kao oproštaj. Kratka. Zrela. Hladna.
Mara ga je dugo gledala. U njenim očima nije bilo iznenađenja.
– Nemoj da mi kažeš da si šokiran.
– Ti kao da si znala… šta planira.
– Jesam – rekla je tiho. – Videla sam joj u očima da neće dopustiti da zavisi od nekoga. Bila je previše ponosna za to. Previše povređena. To je već jednom prošla. I to se više ne ponavlja.
Srđan je slegao ramenima, pokušavajući da ne izgleda bespomoćno.
– Zabrinut sam. Iskreno. Za obe. Toliko toga ne znaju. Toliko opasnosti tamo napolju. Mogla je bar… da najavi. Da pita. Da objasni.
– A da si znao, pokušao bi da je zadržiš. A to ne bi promenilo ništa – rekla je Mara. – Otišla bi svakako. Ali sa gorčinom.
– Nadam se samo da će mi se javiti ako joj zatreba pomoć…
Mara je klimnula.
– I ja. Mada… možda joj baš to i treba – da se dokaže sebi da može sama. Pitanje je samo hoće li umeti da prepozna granicu.
Srđan je ćutao. Zurio je u pod, a onda rekao:
– Nisam imao pojma da će ovako reagovati. Ni najmanju slutnju. Poruka me je šokirala.
– Znam – rekla je blago. – Ali tu više ništa ne možeš da uradiš.
Ostali su u tišini nekoliko trenutaka. Mara je polako zatvorila oči. Disala je ritmično.
Srđan je ustao, ne želeći da je umori.
Kad je stigao do vrata, začuo je njen glas, tih, ali siguran.
– Ako se ikada javi… nemoj da je pitaš zašto je otišla. Pitaj je samo… kako je.
Klimnuo je glavom, iako nije gledala u njega.
Zatvorio je vrata tiho.
I po prvi put, nije znao da definiše šta oseća.
