9. KRUG.
ARHIVIRANA PROŠLOST
Prvog dana su šetale Beogradom i obilazile sva ona mesta koja kao deca nikada nisu videle. Osećaj slobode u sopstvenoj zemlji bio je nepoznat, ali neopisivo zavodljiv i šarmantan. Sunce ih je pratilo od Tašmajdana do Kalemegdana, zatim kroz senovite sokake Skadarlije, sve do mirisa lavande i vlažne zemlje u Botaničkoj bašti. Iva je ćutala većim delom puta, ali osmeh na njenom licu bio je nežan i trajan, kao kad neko konačno udiše bez straha.
Sutradan su se, uz smeh i potpuno neplanirano, priključile grupi japanskih turista koji su išli na Avalu. Sa vrha tornja gledale su grad na dlanu. U tišini, dok je vetar lagano pomerao pramenove njene kose, Iva je netremice zurila kroz staklo. Bila je duboko svesna da negde ispod tog neba diše i on. Srđan. Pitala se gde je, da li je dobro, da li ga je portret dirnuo? Da li je u njenoj tihoj poruci prepoznao ono što nije smela da izgovori?
Nakon tri dana upoznavanja Beograda, rešile su da se suoče s najtežim – kućom iz koje su pre skoro osam godina pobegle. Iznajmile su auto. Nisu mnogo govorile. Jedan pogled, jedan tihi uzdah bio je dovoljan da potvrde: vreme je da se svedu računi i prošlost arhivira.
Kuća je stajala nagnuta i zaboravljena, kao senka same sebe. Zidovi su bili sivi, obrasli bršljanom, prozori polupani. Vrata razvaljena. Nije više izgledala kao mesto iz kojeg se beži, već kao krhka ljuštura nekadašnje tame.
Na kapiji ih je sačekala komšinica, iznenađena, ali srdačna.
— Milan je umro pre tri godine. Niko ga nije ni tražio danima. Sahranjen je o trošku opštine. Sam, tamo… kod seoskog groblja.
Iva je samo klimnula. Nije pitala dalje. Nisu plakale. Otišle su do majčinog groba. Trava je bila uredna. Sveće još uvek u staklenoj čaši. Milan nije bio sahranjen pored nje. Bar to. Bar toliko poštovanja.
Vraćale su se ćutke, umorne i pune teških uspomena, ali sa nekom čudnom lakoćom u grudima. Kao da je sve što su ostavile iza sebe sada konačno moglo da ostane tamo gde pripada.
U apartmanu, dok je Sofija raskopčavala sandale i tražila nešto slatko u torbi, pogledala je sestru upitno. Iva je već sedela za laptopom.
— Vreme je — reče jednostavno, dok su joj prsti lepršali po tastaturi.
— Znaš šta pišeš?
Iva klimnu.
— Znam. Samo… želim da mu kažem gde sam. Ako poželi da zatvori krug.
…
Srđan je sedeo u svojoj kancelariji, okružen tišinom i zrelim popodnevom koji se prelivao kroz visoke prozore. Slika Mare s amuletom visila je na zidu, i svaki put kada bi podigao pogled, činilo mu se da ga posmatra s istom tihom nežnošću kao nekada. Poklon koji je doneo iz Pariza već danima mu je bio pod kožom – poruka, rukopis, senka uspomena I sve više ga je izjedalo jedno pitanje: gde je sada?
Poslao je ljubaznu poruku galeriji u Parizu s molbom da, ukoliko je moguće, njegovu zahvalnost i kontakt proslede umetnici. Prošlo je deset dana bez odgovora. Niti reči. Tajac. Iva je nestala još jednom – baš onako kako je i došla u njegov život: tiho, odlučno, bez objašnjenja.
U sebi je bio podeljen između razumevanja njene potrebe za slobodom i nemira koji mu nije davao mira. Zašto je uopšte želela da mu pošalje nešto tako lično, ako ne želi da je pronađe? Ili je, možda, želela da je pronađe, ali po sopstvenim pravilima?
U utorak ujutru, dok je listao neke izveštaje, zazvonio je telefon. Nova poruka. Pošiljalac:
Kratko, jasno, i dovoljno da mu srce preskoči takt:
Sutra u 18h. Botanička bašta. Ako želiš da zatvorimo krug.
Stajao je neko vreme nepomično, a zatim otkucao:
Doći ću.
Pritisnuo je „send” i još neko vreme zurio u ekran, kao da će iz njega iskočiti dodatno objašnjenje. Nije ga bilo. Ali nije ni bilo potrebno.
Ustao je, prišao slici na zidu i zagledao se u Marine oči. Ispod platna, na stolu, ležao je amulet. Uzimao ga je ponekad u ruke, ali ovog puta ga je samo posmatrao.
Sećanja su ga vukla nazad toj večeri, toj terasi. Nje i Sofije koja joj briše krv sa lica i njenog pokreta rukom da skloni i zaštiti Sofiju kada su ih osvetlili farovi njegovog automobila.
— Lavica. Štiti mladunče.- pomislio je tada
Tada to nije znao, ali tog trenutka ga je dotakla. Ne lepotom, ne ranjenošću, već nečim mnogo dubljim. Pogledom punim odlučnosti i očaja jer on do sada nikada nije video njeno lice. Samo kroz bol, podlive i tišinu. A sada… možda je došlo vreme da je pogleda prvi put, bez straha, bez uloga, bez prošlosti. Samo njih dvoje.
I možda… da je konačno zaista vidi.
…
Sunce je polako tonulo iza krošnji, ostavljajući zlatne tragove po stazama Botaničke bašte. Cvrčci su započinjali svoj večernji koncert, a mirisi bilja i zemlje činili su da sve deluje usporeno, gotovo nestvarno.
Srđan je došao ranije. Hodao je između staklenika i fontana, pokušavajući da umiri srce koje mu je kucalo brže nego što je želeo da prizna. Svaki put kad bi začuo korake, osvrnuo bi se. A onda ju je video.
Iva je hodala polako, ali sigurno, u jednostavnoj letnjoj haljini boje lavande. Kosa joj je bila skupljena u labav čvor, a oči skrivene iza sunčanih naočara. Kada mu je prišla na dva metra, skinula ih je. Pogled mu je kliznuo preko njenog lica – i prvi put, zaista prvi put, video ju je. Bez modrica. Bez bola. Bez maske.
— Zdravo, — reče tiho.
— Zdravo, Iva, — odgovori on, a glas mu je bio mekši nego što je planirao.
Neko vreme su stajali u tišini, posmatrajući jedno drugo, kao da žele da upamte svaku liniju, svaku promenu, svaku novu boru koju je život upisao na njihova lica.
— Hvala ti— reče ona.
— Za šta?
— Za moj život — nasmeši se, ali to nije bio osmeh zahvalnosti. Bio je to osmeh razumevanja. Pomirenosti.
— I ti si meni dala nešto — odgovori Srđan. — Ovu… zagonetku. Marin portret. Poruku. Pogled.
— Jesi li ga razumeo?
— Pokušavam, — slegne ramenima. — Zato sam ovde.
Iva napravi korak bliže.
— Ja sam onda možda dužna da ti pomognem da je rešiš.
— Hoćeš li?
Gledali su se. Na trenutak, sve je utihnulo. Kao da su biljke, vetar i cvrčci zastali, čekajući njen odgovor.
— Znaš, te noći, kad sam te pozvala da mi pomogneš… nisam znala ko si, ali znala sam da si čovek koji ne okreće glavu. I to mi je bilo dovoljno da ti dam ceo svoj svet u ruke.
Srđan je ćutao. Samo je disao, pažljivo, ravnomerno, kao da ne želi da pokvari trenutak.
— A sada? — upita.
— Sada… ti si jedini delić prošlosti koji ne boli.
To je bio trenutak kada je znao. Da sve godine tišine nisu bile kraj. Bile su put.
Pruži ruku ka njoj.
— Hoćemo da prošetamo?
Iva je klimnula i stavila ruku u njegovu.
Tog popodneva, u srcu Botaničke bašte, dvoje ljudi koji su preživeli prošlost, počeli su da uče kako da žive budućnost.
