A u oktobru Sam svoja Sama sa sobom   Mesec boja i sunca Kiše i sivila Vreme igra Toplo hladno sa nama A ja sam I topla i hladna Sa sobom Obasjana suncem Mokra od kiše Puna boja i sivila

Ne moraš ništa da kažeš. Samo ćuti, jer u ćutanju osetim mnogo više nego u hiljadu bezvrednih reči, reči kojih svakako nema, reči koje su ostale negde iza nas, reči koje su stigle pravoj osobi u pogrešno vreme. Nek izgore svi ovi papiri dok gledam tvoje oči, tamnije od noći. Nek sve izgori dok se

Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja, da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti, al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna, tuga je jedini glas koji znamo pratiti. Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš, svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost. Sad smo izgubljeni, u

                           Mir u tvom osmehu   U tvom osmehu pronalazim mir koji mi nedostaje, volim te više nego što reči mogu izraziti, više nego što srce može podneti. Nedostaješ mi kao da sam izgubio sunce iznad horizonta, samo u tvom osmehu, pronađem svetlost

Ne bacaj, kćeri, perle pred gladne zveri.Zidove imaju tamo gde su ljudima dveri.Tebe, kćeri, čeka četa golubova!Svirce imaš pored svojih stolova.Lahorne krilate odore za te peglaju.Gnezda topla, soli i hleba,Visoke bačve pune vina rumena,Sreće trice i par grumena zlata.Veruj što ti kaže stari tata! Bacaj, kćeri, osmehe pred zveri.Neće znati od svetlosti kud da krenu

  Znam da si mene čekao jutros Baš kada je kraća kazaljka bila na broju devet Duža na broju dvanaest Moje vreme da ušetam Sednem za moj sto I čekam tvoja ramena da ispune mi dan   Znam da si mene čekao jutros Da ti u dan donesem smisao Očima obojim zidove u plavo Osmehom

  Tako bi noću šetatala dok svi spavaju. dok je za spavanje i opuštanje termin. Za ljubavne igrarije i pomahnitale poroke, studentske nauke , igranje igrica dok spavaju roditelji i žene. Za zatvorena vrata i prozore. Poneki odškrinut zbog klimakteričnih muka. Dok se diskretna svetla vide i majka nosi noću bebu dok se nečija bolesna

Tu negde iza užarenih oblaka u zalazak sunca, tu negde gde ptice ne mogu da odlete; tu te čekaju tople ruke uvijene mirisom belih ruža, mekoćom ljubavi, nežnosti.   Tu negde gde pogledi suzni, srca ranjiva ne mogu dopreti, tu gde ne doseže plima vetra; tu te čekaju mile oči čedne, okupane slobodom, ljubavlju, tu

Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me

Dok se kišne kapi sustižu, dok nebo teško diše, povremeno sijalica trepne,kao da se zagrcnula.  Slučajno oko mi maglu na prozoru okrzne. Mogla bi napisati nešto,da mjesec me zapamti.  Jer evo ga viri krajičkom oka i namiguje. Ja mu nacrtam smajli , on se osmehne i pobegne.   Jasminka Nikolić ex Brdarević

ako je zemlja još uvijek Pangea onda nikad nismo bili bliže rubu rubu pameti rubu ljudskosti u koju smo ulicu pogrešno skrenuli gdje nam je razum ispao dal’ smo majmuni ili lavovi dal’ zvijer sam ili homo sapiens tko sam ja mama where is this world going mom kao da predstava je ovo arena divljeg

Ostaće neuprljana iluzija  o tome kakav si bio ti i kakva sam bila ja.   Tad nevina i čista, bezgrešnim srcem vođena, i ti takav nevin,mio i nežan.   Ostaće neuprljana iluzija, stvarnost moga nevinoga, čistog srca, da bio si najbolji čovek – koji zemljom hodao je.