Kuća je ozidana bez zidova Kao pesma što se gradi Složena prosto po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja  i sandučeta za poštu A Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod Ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog […]

Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još

Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti

Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži

Ostavila sam cigareDobro, uzmem nekad tek po koju, ne uvek, ne od svakogJednom mi je rečeno da, ako zapalim samo u srećnim trenucima, u tome nema toliko zlog Ostavljam i neke druge loše navike i stvariNeke manje-više uspešnoMalu crnu haljinu sam ostavila u ormanu, pa da ne čami tako, obučem je nekad, čisto da je

Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i

Mesec je sluga talasa, obe njegove strane. Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane.   Uprkos  strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja  u parku, kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji. I gledaju jedno drugog tako. Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj. Neki kažu da

gde si sad kad noćima oblaci prekriju zvezde? gde si sad, kao da nikog nemam bez tebe. gde si sad dok novim jutrom sam se budim? gde si sad da kao nekada te ljubim..?

Nisi više beba  Penješ mi se po glavi  Unutra si rupu napravio  Zajedno odgajamo A ti se bojiš Kao da si sam U izvoru boli Ne dozvoli  Da ne otvoriš oči Sekund je dovoljan  Da se zaboravi vek Zaustavi na tren Ovaj šareni svet.

Morsko plavo Ne volim te  Nikad i nisam  Gledam te  I ne vidim kraj  Dubinama plovim  Sa nekoliko kapi  Gutam vazduh  So mi je obrok U mislima  24h pomračenju  goli otok 

I Poezija identiteta Na čijem se pragu Češaš noćas? Četvrtina si projekat Četvrtina jastuk Četvrtina more na koje ne želiš da ideš Ali ipak siliš sebe – Zarad koga? A četvrtina pesma koja tebe na silu peva. -Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek? Peva pesmu? -Ja pišem. Ton postoji pre mene. Pesma

Hej toliko ratova i toliko pokolenja u smrti semena sutrašnjice ne začne u nama pijani imperatori i dalje i Cezar što plače onima što ga ubiše Hej imamo muziku i reči i ljubav i jedan veliki gram duše koji ne znam gde je imamo jedno obešeno pleme stihova što nam visi u duši dok sve