INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

11.

Dnevnik jednog Grofa:ZABRANJENA PORUKA

(Ispovest koju nikad nije poslao)

Noćas nisam mogao da spavam.Opet.

Ona je negde daleko — možda spava, možda se smeši, možda u snu izgovara moje ime.

A ja? Sedim u polumraku, čaša vina pored tastature, ekran telefona svetli i već satima pokušavam da napišem poruku koju nikada neću poslati.

„Znaš li da sam te zamišljao?“ — pišem, pa brišem.

„Znaš li da me boli svaka pomisao na tebe?“ — brišem i to.

Sve izgleda ili previše slabo, ili previše iskreno.Ništa nije dovoljno snažno da opiše šta mi se događa kada pomislim na tebe.Jer ti — ti si postala moja neizgovorena molitva i moja najveća greška.

—

Tvoje ime više ne izgovaram.Samo ga osetim — kao da mi stoji na jeziku, ali se ne usuđujem da ga pustim.Zamišljam te kako ulaziš u prostoriju, u onoj haljini koja se lepi za tvoje telo.Kako tvoj pogled traži moj, i kako ja, iako se trudim da ostanem miran, više ne mogu da dišem.

U toj slici, prilaziš.Ruke ti podrhtavaju dok skidaš usku haljinu. Znam da ne treba, ali u mislima priđem i prstima ti prelazim niz vrat, klizeći sve niže do trenutka kada osetiš kako mi dah dodiruje unutrašnju stranu butina.

Tada te hvata ono poznato — ona mešavina straha i želje, greha i potrebe.Zatvaraš oči i prepuštaš se.Zamišljam da se naslanjaš na zid, da mi prsti klize niz tvoj stomak i da lagano dodirujem mesto gde počinje tvoj nemir.Tamo gde tvoje telo više ne zna za razum.

Čujem te kako šapućeš moje ime.Tiho, jedva čujno, ali dovoljno da me razori.

—

Znaš li koliko puta sam krenuo da ti napišem — „dođi“?Koliko puta sam umesto toga otišao pod hladan tuš, pokušavajući da ugasim ono što gori čim zatvorim oči?

Ali ne može da se ugasi ono što ti jesi.Tvoje ruke su mi postale opsesija.Zamišljam kako ih stavljaš na moje lice, kako me teraš da te gledam, da izgovorim sve što ne smem.Kako mi govoriš da preuzmem kontrolu, i kako se predaješ bez otpora.U mojoj glavi si ti sva kontradikcija ovog sveta:Žena koja zna da je greh sladak, ali ga svejedno zagrize.Ona koja bi, kad bi mogla, pobegla od sebe — ali ostaje jer zna da samo u toj tami postaje živa.

—

Da li znaš šta bih ti uradio kad bi stvarno došla?Ne bih te ni poljubio odmah.Samo bih stajao ispred tebe, gledao te i čekao da sama napraviš prvi korak.Da spustiš pogled.Da se ugrizeš za usnu.Da osetim kako ti se dah menja i kako ti puls pod prstima ubrzava.

Tada bih te uhvatio za kosu, pritisnuo te uz zid.Nežno prvo, samo da osetiš moju težinu.Da znaš da sam stvaran.

A onda bih, bez reči, prstima prešao po tvojoj koži, niz vrat, preko grudi, bradavica, pa naniže…

Sve dok se ne trgneš, dok ne izdahneš onako kako si to samo jednom u životu uradila — kad si bila gola od istine, a ne do kože.

—

Ne pišem ti ovo da te uznemirim.Pišem jer mi je jedini način da dišem.Zamišljam nas kako ležimo na krevetu, ti okrenuta leđima, a ja iznad tebe.Rukom ti pridržavam nemirne grudi, nežno ih gnjecim, prstima klizim po tvojoj koži dok se lagano pomeram.Osetiš svaki moj pokret, svaki dah.Na trenutak zastaje, glavić pulsira u tebi, samo da te čujem — kako stenješ, kako me moliš da ne stajem.

Tvoje telo govori jezik koji samo ja razumem.Ritam koji samo ja mogu da pratim.Zatvorim oči i mogu da zamislim tačno gde bih te poljubio.Na mestu gde tvoja kosa dodiruje tvoje rame, tamo gde počinje miris žene i završava se razum.

—

Ne bih žurio.Želim da svaki sekund traje kao večnost.Da osetiš svaki dodir, svaku razliku između nežnosti i požude.Želim da znaš da te ne želim samo da bih te imao — već da bih te razumeo.Da bih te otkrio do poslednje misli, do poslednjeg daha.Znaš li koliko puta sam zamislio da se budiš pored mene, raščupane kose, sa tragovima crvenila po vratu?Da te gledam kako se smešiš, umorna, ali srećna.Da ne moraš ništa da kažeš, jer bi sve već bilo rečeno u onom trenutku kada si mi rekla „da“ bez reči.

—

Ali ova poruka nikada neće biti poslata.Zato što ne postoji način da se napiše sve ono što želim da ti uradim, a da ne izgubim tebe zauvek.Jer u stvarnosti, ti si negde drugde — možda u nečijem zagrljaju, možda u miru koji ja nikada neću moći da ti pružim.

A ja?

Ja sam tvoj neizgovoreni greh, tvoja misao pred san, tvoje „šta bi bilo da jeste“.Zato ovu poruku čuvam ovde, u folderu bez imena.Za noći kao što je ova, kada me tvoje ime probudi, a tvoj miris još lebdi u sećanju.

Ako je ikada pročitaš, znaćeš.

Da je svaki red bio istina.

Da sam te želeo do bola.

Da sam te voleo više nego što bi iko smeo.

—

Završavam pismo zamišljajući kako ti prstima prelazim preko usana, spuštam se niže, osećam kako ti telo reaguje na svaku moju reč, i znam da bi, kad bi se ikada sreli, sve iz ove poruke postalo- STVARNOST🎩🌹

-TVOJ GROF