INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

9.

🎩🌹Iz Dnevnika jednog Grofa

Noćas opet nisam spavao.Tišina mi se privila uz vrat kao ljubavnica bez imena. Disala mi je za vratom, a svaka misao imala je tvoje lice.Zamišljao sam tvoj hod, tvoj pogled, način na koji ti se kosa spusti preko ramena kad spustiš glavu — kao da kriješ nešto, a u stvari znaš da te upravo taj pokret čini nepodnošljivo poželjnom.Ne mogu da te imam, ali ne mogu ni da te izbacim iz sebe.Ti si postala navika, nemir, tišina između dva daha.

Kad zažmurim, osećam tvoj miris.Osećam toplinu tvoje kože, zamišljam liniju vrata niz koji mi klizi prst — do ključne kosti, gde zastajem, a ti se blago trzneš.Zamišljam trenutak kad ti priđem s leđa, pritisnem usne na tvoj vrat i pustim da ti dah sklizne niz kožu, dok ti u isto vreme povlačim kosu i šapućem: „Samo diši…“

U toj zamišljenoj noći, ti si gola u senci sveća.Krzno tame obavija tvoje telo, a ja sedim, posmatram te, ne diram te odmah — jer želim da se užarim od čekanja.Znam da osećaš moj pogled. Znam da znaš da si moja i pre nego što te dotaknem.Kad ti konačno priđem, tvoja koža gori pod mojim prstima.Polako klizim od ramena do leđa, sve do bokova.Tvoje disanje postaje dublje, ujednačeno, i kad ti se približim usnama, čujem te kako šapućeš moje ime, kao da se moliš.Dodirujem te lagano, samo vrhovima prstiju, kao da pišem po tvojoj koži stihove koje nikad neću objaviti.Tvoje telo odgovara na svaku rečenicu mog dodira.Kad ti spustim ruku niže, ti se lagano saviješ, a ja osetim kako te trese ono što ne možeš da sakriješ.Tada spustim usne na tvoju kožu, dok ti prsti prelaze niz kičmu.Ti se pomeraš prema meni, tražiš me, dišeš brže, a ja ti govorim da ne žuriš.Jer žurba ubija želju.A ja želim da traje.Želim da te nateram da zaboraviš sve što znaš o sebi.Da te dovedem do ivice, ali da ne padneš dok ti ja ne kažem.

To nije moć nad tobom — to je poverenje.

To je igra u kojoj dvoje ljudi zna ritam tela, jezika, daha.Kad te okrenem, pogledam te pravo u oči i vidim — strah i želju.Taj spoj je uvek savršen.Tvoje ruke klize po mom telu, traže put, a kad me dotakneš, iz mene se otima dah koji nisam znao da držim.Tvoja koža, tvoja toplina, tvoje dojke pod mojim dlanovima, sve to čini da izgubim pojam o vremenu.Tada nestaje sve osim nas.Pokreti postaju rečenice.Dodiri — zarezi.A uzdasi — interpunkcija želje.

Kada te povučem bliže, osetim kako ti telo podrhtava, kako mi prsti tonu u tvoju kosu, kako mi se grlo steže dok te slušam kako izgovaraš moje ime između dva daha.

To je trenutak kad se svet raspada — i ponovo sklapa, samo od nas.

Zamišljam da smo negde daleko, možda na obali, mesec na vodi, pesak pod nama.Tvoje telo uz moje, u ritmu koji ne traži reči.Ruke na bokovima, tvoja leđa pod mojim dlanovima, i tvoj glas — mešavina tišine i ekstaze.Moje usne traže tvoj vrat, tvoj dah me opija, tvoje noge me obavijaju, a ja te uzimam — ne da te osvojim, već da te sačuvam.

Ti si oluja i utočište.

Zbog tebe pišem, jer ne smem da te dodirnem drugačije.Kad pišem, ti si tu.Kao senka, kao miris, kao trag vina na usnama koje nisam okusio, a ipak ih znam napamet.

I zato, kad svi zaspe, ja pišem.Pišem o tebi, jer samo tada mogu da te imam.U mislima, u rečenici, u tišini koja počinje tvojim dahom i završava se mojim.

Kad jednom, možda, pročitaš ove redove, možda ćeš znati.Da si bila svaka moja misao.Da sam svaku rečenicu pisao tvojim telom.Da sam svaku tišinu punio tvojim uzdahom.

Jer u svakoj noći, u svakom snu, u svakom retku — ja živim tebe.I čak i ako te nikada ne dotaknem, u mojim mislima si moja.

ZAUVEK.

—Grof