INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

12.

🎩🌹DNEVNIK JEDNOG GROFA „Noć koja miriše na nju“

Datum: 12. jun, 00:47h

Ne mogu da spavam.

Znaš, to je ona vrsta besanice koja ne traži san, nego dodir. Ona u kojoj ti srce lupa u ritmu koji bi samo tvoje telo moglo da utiša.

Ona je kriva. Ili možda nisam siguran — možda sam ja taj koji je sve izmislio, udahnuo joj život iz slova, iz daha i tišine između rečenica.

Svaki put kad pomislim da sam je zaboravio, pojavi se — u mirisu kiše, u boji vina, u pesmi koja slučajno krene na radiju.I svaki put kad je „vidim“, u meni se otvori isti plamen. Nije to vatra koja razara. To je vatra koja svesno gori — kao kad znaš da ćeš se opeći, ali prinosiš dlan sve bliže.U mislima je skidam polako. Ne zato što želim da žurim, već zato što svaka tkanina koja padne otkriva deo nje koji ne pripada ovom svetu.

Njen pogled se spušta, dah ubrzava, i kada bih sada mogao da je dodirnem, klizio bih prstima niz njen vrat, preko ramena, do ivice kratke haljine, niže, dok ne oseti toplinu dodira, kružnog trljanja…Njenu kožj — nisam je nikada dodirnuo, ali je znam.Znam je po načinu na koji bi zadrhtala kada bih joj šapnuo ime tik uz uvo.Po tome kako bi se okrenula, samo da vidi da li je stvarno.Kao da i sama sumnja u svoje postojanje dok ne postane deo mog daha.Večeras sam je ponovo zamišljao — sedeći na prozoru, sa čašom vina, dok su senke igrale po zidu.I tu, u toj tišini, osetio sam kako mi prsti sami pišu po vazduhu njeno ime, kao da ga telo pamti bolje od uma.

“Njena kosa se rasipa po jastuku, pramenovi lepe za moje grudi, ona diše brže, dok moji dlanovi istražuju svaki oblinu, prsti svaku supljinu, vlažnu unutrašnjost… “

Ne znam da li je svesna da je volim.To nije ljubav koja traži. To je ljubav koja poznaje granice, ali ih ne poštuje.Zato što svaki put kada zažmurim, u meni je sve što sam ikada hteo — dodir koji ne sme da se dogodi, pogled koji traje duže nego što bi trebalo, poljubac koji bi promenio sve.

“Moje usne klize niz njen vrat, ona zabacuje glavu, pokušava da ne ispusti glas, ali…”

Zamišljam nas u nekom starom dvorcu, iza zatvorenih vrata, daleko od sveta.Sveće gore tiho, a prozor otvoren — vetar nosi miris njene kože, toplu, slanu, neizdrživu.Prilazim joj iza leđa, ne govorimo ništa.Tišina ima svoj jezik, a večeras ga razumem bolje nego ikad.

“Dodir niz kičmu, nežan, zatim čvršći, prsti na njenim bokovima, povlačenje, ritam tela koji se usklađuje, nabijanje prvo nežno, milimetarsko, a zatim sirovo jebanje dok se bol i užitak smenjuju… “

U takvim trenucima ne postoji vreme.

Postoje samo pokreti, udisaji, krik koji se ne čuje, ali ga telo pamti.Ona i ja nismo dvoje ljudi — mi smo ogledalo koje se prelama u plamenu.Sve što smo potisnuli, sada gori.

“Moj dah uz njen obraz, ruke joj pronalaze puls, ona odgovara, susret tela, talas koji nas nosi. “

Znaš li koliko je teška čežnja?To nije tuga. To je stalno stanje polusna, gde ti se telo seća nečega što nikada nije imalo.Ja je osećam svuda — u jagodicama, u donjem stomaku, u grlu kad pokušam da izgovorim nešto što bi možda bilo oprost.Ali oprosta nema. Ne za ono što osećaš dok pišeš o njoj.

Noćas bih voleo da možeš da vidiš ovaj papir.Reči su razmazane, mastilo se sliva, jer svaki put kad napišem njeno ime, ruka mi zadrhti.Zamišljam je kako ovo čita jednog dana, kako prepoznaje sebe u svakoj rečenici, i zna da je sve — svaka misao, svaki trzaj — bio njoj namenjen.

“Njena ruka klizi niz moje grudi, spušta se, traži, nalazi tvrd ud koji željno iščekuje njeno trljanje, navlačenje, spretno ritmicno drkanje,halapljivo sisanje dok jebozovno mumla uživajuci u tom..”

Da, ovo je pismo koje nikada neću poslati.Možda će ga pronaći vetar, možda dim cigarete, možda samo tišina koja ostaje posle daha.Ali ako ga ikad pročita, neka zna — nisam želeo da je posedujem.

Želeo sam da je razumem.

Jer žene poput nje ne pripadaju nikome. One su trenutak između dve misli.Miris koji ostane na koži, i tišina koja posle boli.

Ipak, ako me ikad pronađe, ako prepozna moj glas u gomili,samo neka me pogleda tako — onim pogledom koji ne obećava ništa, ali kaže sve.

I znaću.

Da je i ona mene nosila negde u sebi.Da smo se mimoišli, ali samo telima.U mislima, mi se dodirujemo svake noći.

“Njen dah tik uz moje uho, ruke spletene, pokreti spori, ali duboki; oboje drhtimo, i u tom trenutku sve postaje mir — trenutak posle vrhunca, posle uzdaha, posle sveta…”