INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

16.

DNEVNIK JEDNOG GROFA 🎩🌹

Nisi rekla ništa — samo si stajala na pragu, onako kako te pamtim, u polumraku, dok ti kosa klizi niz gola ramena. Svetlo sa ulice crtalo je tvoj obris po zidu, a ja sam znao da neću moći da odolim, ni ove noći.Prilazio sam ti sporo, kao lopov koji zna da će biti uhvaćen, ali ne može da stane.Tvoje oči su govorile „znam“, a tvoje telo „hoću“.

Disala si tiho dok sam prstima prelazio preko tvog vrata, klizio do ključne kosti, niže — dok nisi zadrhtala. Osetio sam kako ti srce udara ispod kože, brzo, neujednačeno, kao da zna da ću te dodirnuti tamo gde ne bi smeo.

Mirisala si na leto, na kožu i vino. U sobi se mešala tišina i tvoj dah.Moje ruke su već znale put. Nisu pitale za dozvolu, nisu obećavale ništa.Samo su tražile da osetim da si stvarna.

Prstima sam prelazio preko tvoje kože, tragom topline koji je ostajao za njima. Disala si isprekidano, grudi su ti se ritmično podizale dok su butine drhtale od iščekivanja.Dlan mi je klizio sve niže, zadržavajući se na mestima gde si osećala najviše napona. Pogledao sam te u oči, tražeći dozvolu koju sam već imao. Kada sam prstima dotakao klitoris, izdahnula si kratko, kao da iz tebe izlazi sav otpor.

Pokreti su bili spori, namerni, kružni. Tvoje telo se izvijalo pod mojim dodirom, kao da traži još. Posmatrao sam te, proučavao, svaki trzaj i svaki drhtaj koji bi ti promakao.

Približio sam se usnama tvom uhu i šapnuo, promuklo:

„Samo se opusti…“

Onda sam dlanom pritisnuo jače, ritam bi postao dublji, intenzivniji. Stiskala si posteljinu, glave zabačene unazad, boreći se između daha i uzdaha.

Kada sam na trenutak zastao, otvorila si oči i tiho izgovorila:

„Nemoj sada da staješ…“

I nisam — nastavio sam, dok su nam se pokreti pretapali u ritam koji je bio samo nas.Zadrhtala si kad sam usnama dotakao tvoju vilicu, spustio se niz vrat, zaustavio na ramenu, a onda niže…Nisi govorila. Samo si me gledala, onako poluotvorenih usana, spremna da me prekineš ili da mi se predaš — i sama ne znaš šta više želiš.Taj trenutak između razuma i požude, to mesto gde ćutanje postaje priznanje, to je ono što me svake noći vraća tebi.

Rukom sam te povukao bliže, telo uz telo, kuk uz kuk, i tada sam osetio kako treperiš. Kao da se bojiš, a znaš da ćeš se predati.Poljubac je bio kratak, grub, kao da se oboje kažnjavamo time što smo čekali.

Povukao sam te prema sebi, toliko snažno da si skoro pala na mene. Ruke su te čvrsto obuhvatile oko struka, prsti su mi klizili niz bokove, ostavljajući trag topline i posedovanja. Osetila si kako ti telo gori pod mojim dodirom — svaki pokret bio je zapovedan, sirov, vođen neutaživom željom.

Zajahala si me , sporim pokretom koji je razbio vazduh između nas.Uzela si ga u ruku, namestila na svoj ulaz, i skliznula do kraja. Tvoji kukovi počeli su da se pomeraju u ritmu koji je diktirala potreba, dok sam ispod tebe grcao, stiskao ti butine, podizao i spuštao ponovo i ponovo, sve brže, sve dublje.

Zvukovi su ispunili prostor — nase disanje, šum posteljine, mešavina šapata i uzdaha. Uhvatio sam te za kosu, povukao je unazad tako da su ti se grudi i bradavice istakle, a vrat izložio mojim usnama.

— „Tako,“ promrmljao sam, glasom promuklim od želje. „Samo nastavi…“

Pokreti su postajali sve nemirniji, intenzivniji. Zabila si nokte u moja ramena, glava ti je bila zabačena, oči zatvorene. Osećala si kako ti se telo trese, kako svaki moj pokret udara pravo u ono mesto koje ti oduzima dah.

Disali smo zajedno. Tvoje noge su me obuhvatile, tražile, vukle me dublje.Moje ruke su lutale po tvojim leđima, hvatajući dah, ritam, strast.U svakom tvom trzaju, u svakom tvom uzdahu, znao sam da gubim ono malo razuma što sam imao.Govorio sam ti da si stvarna, da si žena koja zna kako da ćuti, ali i kako da se izgubi.A ti si samo šapnula moje ime, kratko, kao tajnu koju niko ne sme čuti.

Okrenuo sam te bez reči. Ruke su mi bile čvrste, odlučne, dok sam te okretao na kolena.Telo ti se instinktivno prilagodilo, ruke su ti kliznule napred, dlanovi se oslonili na postelju,guza bezobrazno izbačena.Dah ti se ubrzavao dok slušaš moj glas tik uz uho — tih, promukao, pun kontrole.

Povukao sam te za kosu, lagano, taman toliko da ti zabacim glavu unazad.Moj dah ti je bio na vratu, topao, neuredan. Onda — udarac po koži, kratak, oštar zvuk, blagi udarac po guzi. Zadrhtala si opet, ali nisi pokušala da pobegnes. Naprotiv, pomerila si kukove unazad, tražeći ga, moleći bez reči, nabijajuci se na tvrd ud bez ikakvih kočnica.

Kada sam te povukao za kosu još jace i ušao u tebe do kraja, zatreperila si celim telom. Prsti su ti već bili između butina, tražili onaj poznati ritam, klizili po klitorisu dok sam te držao čvrsto, a svaki tvoj pokret bio sinhronizovan sa mojim udarcima kukova.

Stiskao sam ti bokove, pokreti su nam postajali grublji, dublji. Povremeno bih ti šapnuo nešto nerazumljivo, nešto što bi te još više raspaljivalo. Zvukovi naših tela punili su sobu, disanje se mešalo sa jecajima.

U trenutku kada se napetost razlila kroz nas, sve se spojilo — tvoji prsti, moji udarci, dah koji smo delili. Drhtala si, gubila kontrolu, a ja sam te držao čvrsto dok smo zajedno tonuli u isti ritam, isti trenutak, isti kraj.Osetila si toplu tečnost kako ti natapa mokre zidove, dodatno si se uzbudila i glasno zastenjala svršavajuci.

Kad se sve smirilo, ti si ostala na mojim grudima, disala sporo, kao da pokušavaš da zapamtiš svaki deo našeg dodira.

Spolja — Beograd je disao isto, tiho, vrelo, mracno.I samo se u našoj sobi moglo čuti ono što niko nikada neće zapisati.

Znam da kad se probudim, tebe neće biti.Ali na jastuku će ostati tvoj miris.

I ja ću opet čekati sledeću noć — i sledeći san — jer znam da ćeš opet doći.