INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

3.

DODIRI REČI

by GROF 🎩🌹

UVOD

Postoje knjige koje se čitaju očima.

I postoje knjige koje se čitaju telom.

„Dodiri reči“ nisu samo zbirka priča, nisu samo fantazije pretočene u rečenice. Ovo je dnevnik strasti, čežnje i maštanja. Ovo je pokušaj da se razume tajna ženskog orgazma, ali i muška opsesija njom.

Zašto žene vole erotske priče?

Zato što u njima nisu sputane. Nisu uloge koje društvo nameće. Nisu majke, supruge, poslovne žene. One su u priči – bića od kože, daha i želje.

Fantazije oblikuju žensku seksualnost dublje nego što se misli. One su prostor slobode. U njima nema stida, nema ograničenja, nema „šta ako“. U njima, svaka žena može da bude poželjena, obožavana, uzeta i vođena do vrhunca – baš onako kako priželjkuje.

Ova knjiga je poziv da svaka čitateljka pronađe deo sebe između redova. Da se prepozna u čežnji, u tišini, u želji, u orgazmu koji ne prestaje ni kada se stranica okrene.

Ovo je dnevnik jednog Grofa – ali i dnevnik svake žena koja se usudi da čita između redova.

DNEVNIK JEDNOG GROFA

01:22h — Dišem tvoje ime

Ponekad pomislim da glasno dišem tvoje ime.

Ponekad pomislim da je to jedini način da te posedujem kad si daleko.

Zato ti pišem dok grad diše tiho kroz prozore. Pišem jer ne mogu da te mogu. Pišem jer mi u grudima bubnja jedan ritam — tvoj ritam koji mi je uzeo srce i pretvorio ga u kamen želje.

Sećam se tvog koraka na betonu, načina kako ti se suknja za trenutak zalepi za tanke noge, kako pramenove kose uvek padnu tamo gde ne bi trebalo — preko jednog ramena, nehajno, izazovno. Svaki put kad prođem pored tebe, u meni se podigne more. I kad odeš, talasi ostanu: tvoj miris u vazduhu, trag tvojih reči, senka tvojih stopala koja mi ne daje mira.

Zamisli me sad: sedim sam, telefon hladan u ruci, a u glavi mi je jedino tvoje ime. I dišem ga, glasno kada niko ne sluša, tiho kada mislim da bi njegovo izgovaranje moglo da te probudi daleko od mene. Dišem tvoje ime kao molitvu i kao naredbu. Dišem ga jer je to jedini način da te posedujem kad si daleko.

Sećam se one noći u kojoj si prošla pored mene kao da me ne poznaješ — i ja sam te opet video celu, kao da si istovremeno i rana i lek. Znaš li koliko puta mi je ta slika ušla pod kožu i počela da me tera da lažem samom sebi? Da kažem da je to samo prolazna žeđ. Ali žedan sam te. Žedan te do prve kiše i posle nje.

Onda mi se javiš, šalješ slovo, stih, samo tako: „Gde si?“ I ja odgovaram: „Tu gde te želim.“ I to je sve što nam treba da započne igra. Ali igra? Nije igra. Nije kada mi te misli spremaju surovu jurnjavu — u kojoj se trčanje završava u tami neke sobe ili u nemirnoj tišini automobila na ćošku.

Sinoć sam te zamišljao kako si ušla u stan; zamišljao sam svetlost kako pada preko tvojih ramena i kako mi pogled prvo traži ruke, pa se spušta. Prišao bih ti polako, stisnuo tvoj struk, osetio tvoj dah na vratu; a onda bih te gurnuo nazad, igrajući se sa tobom: najpre ljubav, pa naglo — zahtev. Volim taj trenutak kad se iz nežnosti prelazi u glad, kada vidim kako tvoj obraz pocrveni, kako ti se oči zatvore u slatkom strahu, i znam da nemaš kome da se obratiš osim meni. I to je naš svet — kad nema izlaza, osim pokornosti tvog tela pred mojim dodirom.

Ne misli da se hvatam reči da bih obećavao nežnosti. Ne. Ja obećavam sve — i mekano i surovo. Hoću da budeš svaka reč mog pisma: tiha, glasna, vlažna, vrišteća. Hoću da ti stane dah u grlu kad ti šapnem da prestaneš, i to odmah, samo da bih ti opet naredio da nastaviš. Volim da vidim kako se boriš sa samom sobom — da li ćeš poslušati srce ili pozudu. U većini naših noći, pobedi pozuda.

Znaš li šta sam danas uradio? Prošetao sam istim putem kojim si ti došla pre dva dana. Stajao sam pored ulaza i posmatrao svetla koja su treperila kroz prozore, zamišljajući da si ti iza jednog od njih. Uzeo sam zadnju cigaretu, ali nisam zapalio. Jer nije dim bio potreban — samo slika tebe kako ulazi, kako se skida do kože, kako me gleda i zna da je učinila izbor. Tada bih je približio usnama do vrata tvog vrata i rekao: „Odeš li, niko ne zna; ostaneš li, znaćeš sve.“

Kad si daleko, pišem ti rečenice koje liče na naređenja i molbe odjednom. „Dođi“, kažem. „Dođi i pokoriš me dok ti nisam rekao da prestaneš.“ U tim rečenicama krije se sve ono što ne mogu izgovoriti u lice: strah da bi mogla otići zauvek, nada da ćeš se ipak vratiti. I dok ih pišem, dišem tvoje ime — ponekad glasno, ponekad kao šapat koji samo zidovi čuju.

I dok dišem, znaj da nisam protiv tvoje slobode. Naprotiv — volim što možeš da biraš. Ali istovremeno, svaka tvoja odluka da ne izabereš mene uzima mi parče i podstiče me da te želim još jače. To je kontradikcija koju ne želim da razrešim. Volim da u sebi nosim paradoks: želim da budem i tvoj greh i tvoje spasenje.

Ne pišem ti da dobacim pusto seciranje osećanja. Pišem ti da te nateram da osetiš svoj život u grudima. Kada čitaš ove reči, zamisli da sam tu: ruke mi su tople, pogled nema milosti, ali ima poštovanje. Ponekad ću te osvajati tiho, polako; ponekad ću te lomiti brzo baš tamo gde ti najdublje čezneš. Ali svaki put kad zarežem svoj glas da ti kažem da prestaneš — znaćeš da lažem. Jer želim da nastaviš. I da svršavaš opet i opet.

Ponekad pomislim da glasno dišem tvoje ime. Ponekad pomislim da je to jedini način da te posedujem kad si daleko. I zato — dišem. Dišem i pišem. Dišem i čekam da neko od naših sati postane trenutak u kojem ćeš reći: „Dođi.“

Ako ovo nekad pročitaš naglas, ako te uhvati stid ili smeh — ne odgovaraj. Samo nastavi da dišeš moje ime. To mi je dovoljno.

— GROF 🎩🌹