INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

13.

🌹🎩DNEVNIK JEDNOG GROFA

„Noć pod kožom“

Datum: 17. april, kasno posle ponoći

Ne spavam. I ne pokušavam više. San ionako nije mesto gde bih mogao da pronađem mir.Sve što pokušavam da zaboravim, svaka njena senka, svaka reč koju je izgovorila — uvek mi se vrati čim ugasim svetlo.I noć, ta verna saučesnica u zločinu misli, ponovo mi donosi njen miris, onaj neuhvatljivi trag koji ostaje u vazduhu kada žena kao ona prođe pored tebe i ne kaže ništa, ali te zauvek promeni.

Ne znam kada sam prestao da razlikujem stvarnost od mašte. Možda onda kad sam prvi put napisao njeno ime u beležnicu, kao da ću je prizvati tim činom.Od tada sve pišem za nju. Iako znam da te reči nikada neće pročitati, da neće znati da svaka tačka nosi deo mene koji gori samo za nju.Ponekad zamislim da sedi ispred mene.Da nas deli samo tanak sloj tišine.

Njene ruke su na stolu, dlanovi otvoreni, čeka da ih dotaknem.Ja to ne činim — jer znam da ako je dotaknem, više je nikada neću moći pustiti.I tako pišem.

Umesto da je dodirnem, ja je oslikavam.

Umesto da je poljubim, ja joj dajem reči.

Umesto da je skinem, ja joj skidam tišinu sa tela rečenicama.

Zamišljam kako sedi kraj prozora, kosa joj pada preko ramena, duga i tamna. Na njoj svetlost večeri, zlatna i meka.Nosila bi onaj tihi osmeh koji ne znaš da li je radost ili izazov.U njenim očima ogledalo — moje želje.

Kad bih mogao, prišao bih joj tiho.Samo bih stao iza nje, osetio dah kako se meša sa njenim, kako puls vremena nestaje.Prislonio bih usne na njen vrat.Tu bih zastao.

Samo dah, bez reči.

I možda, ako bi mi dopustila, povukao bih rukom kao nagoveštaj dodira koji klizi niz njenu kožu, kroz kosu, do ramena. Znao bih tada — sve ono što nismo izgovorili sada postaje stvarno.I ništa drugo više ne bi postojalo osim nas dvoje i tišine između udisaja.

—

Nekada pomislim da me kaznila sudbina time što mi ju je poslala — a zatim uzela.Da je samo želela da vidim kakav sam mogao biti pored nje, pa da mi to oduzme zauvek.Ili me možda iskušava: da li mogu voleti bez posedovanja, želeti bez dodira, disati bez ukusa njenog daha?

A ja ne mogu.

Svakog dana padam na istom mestu — tamo gde sam je prvi put zamislio kako mi prilazi, kako mi se približava.Zamišljam kako stavljam ruku oko njenog struka, kako joj govorim da ne želim da ode.

Ali ona uvek odlazi.

Uvek.

A ja ostajem sa rečenicama koje mirišu na nju.

—

Kada bih joj mogao napisati pismo, napisao bih:

„Nisam tvoj, ali moje misli više nikome ne pripadaju.

Ne spavam jer te tražim i kad zatvorim oči.

Ne dišem jer vazduh bez tebe ne postoji.

Ne živim — samo trajem, u onome što sam s tobom samo jednom osetio, a zauvijek zapamtio.“

Ispod toga bih dodao:

„Ako ikada ponovo dođeš, nemoj da govoriš ništa. Samo ćuti i dozvoli da te ponovo nacrtam rukama.“

—

Svaka moja rečenica sada ima oblik njenog tela.

Kad pišem — osećam njenu kožu pod prstima.

Kad dišem — čujem kako joj srce lupa.

Kad pogledam nebo — tražim zvezdu koja ima njen oblik.

Zamišljam da dolazi, bosa, u beloj košulji.

Noć je topla, vetar nosi so mora i vino sa obale.Seda pored mene, ćutimo, a ćutanje je jedina istina između nas.

Pružam ruku i dodirujem njeno lice, vrat, ključnu kost, ramena, samo jedan njen uzdah me kida iznutra.

Ona me gleda, ne govori ništa, ali znam — razume.Jer sve ono što nismo smeli, sada se događa u toj tišini.

U mojim mislima, ja joj razvezujem kosu, prinosim usne njenom vratu, spuštam dah niz leđa.

Ona se blago naginje, kao da me moli da ne stanem.Prati ritam mog daha, dok joj prstima dodirijem leđa i bokove, do trenutka kad se zaustavljam izmedju njenih butina dah joj postaje dublji.

Ništa ne govorimo.

Sve je u pokretu, u pogledu, u zadršci daha.U osećaju da smo na ivici nečeg zabranjenog, ali neizbežnog.

—

Nekad pomislim da sam je izmislio.Jer niko stvaran ne može tako da gori, a da ne sagori.

Ali ako je izmišljena — zašto me boli?Zašto svaka rečenica ima njen lik, zašto svaka noć miriše na nju?

Zato što je živa u meni.Jer ona jeste moja istina — samo nikada moja žena.

I možda tako mora biti.Jer da sam je imao, izgubio bih je.Ovako, u rečima, ona zauvek ostaje gola, nežna i stvarna — tamo gde dodir ne stari.

—

Završavam ovo pismo, iako znam da ga nikada neću poslati.Ali možda će jednog dana neko otvoriti ove stranice, prepoznati dah između redova, i znati da je postojala.Da je bila ona zbog koje je jedan muškarac zaboravio da spava, i naučio da voli kroz papir.

I ako ikada pročitaš ovo — znaj,još uvek pišem tebe.

Sve moje rečenice i dalje imaju tvoj oblik.

Sve moje misli još uvek šapuću tvoje ime.

I sve što mi je ostalo — jeste ovo pero i tvoja senka u njemu.I zato, dok se noć razliva po prozoru, samo tiho ponavljam TVOJE IME!