INTIMNA ISPOVEST JEDNOG GROFA

15.

🎩🌹Dnevnik jednog Grofa PISMO KOJE NIKADA NEĆE POSLATI

Noć je opet duga, a ja opet nemam mira.Svetla su pogašena, ali u meni još goriš.Pokušavam da te ne zamišljam, ali svaki put kad zatvorim oči — tvoja senka me obuzima. Tvoje usne, tvoj vrat, način na koji dišeš kad te obuzme strast. Sve mi se vraća u talasima.

Ne mogu da spavam.

Ne mogu ni da dišem kako treba.Sve što mogu jeste da pišem — jer jedino tada mogu da te imam, makar rečima.

Zamišljam te kako stojiš ispred mene, u polumraku, obučena samo u providnom vesu. Kosa ti klizi niz ramena, a ja gledam u tvoje oči — te oči koje ne lažu, koje traže, mole i izazivaju istovremeno.

Prilazim ti.Ništa ne govorimo.Moje ruke te nalaze kao da su stvorene samo za tebe. Dodirujem ti vrat, pa spuštam prste niz kičmu, tamo gde koža postaje tvoja molitva. Ti zatvaraš oči, dišeš tiše, ali ja osećam kako ti srce lupa. Znam da me želiš, iako to ne bi smela.

Moji dlanovi klize niz tvoja leđa, prelaze preko vlažnog medjunozja, hvataju te čvršće. Tvoje telo se prilagođava mom.

Jedan uzdah — i ti si moja.

Taj trenutak pre nego što te dotaknem — to je ono što me uništava.

Zamišljam kako ti šapućem na uvo, glas mi promukao:

„Sada si moja.“

I tada te podižem, okrećem prema zidu. Tvoje ruke su iznad glave, dlanovi dodiruju hladnu površinu dok ti prsti klize niz tvoju kosu, tražeći oslonac u mojoj ruci.

Udarci mog daha uz tvoj vrat, ritam koji raste.

Tvoje telo mi odgovara kao da zna svaku moju misao.Guras kukove ka meni, želiš ga dublje.

Znaš da te neću pustiti dok ne čujem ono tiho stenjanje koje me lomi.

Zamišljam kako ti noge drhte, kako se naginješ unazad, kako me primaš do kraja, kako te guzim sve jace.Zamišljam miris tvoje kože, ukus koji ostaje na mojim usnama.Zamišljam tvoje nokte koji mi paraju ramena dok pokušavaš da me zadržiš dublje, jače, duže.

U tom trenutku — svet nestaje.Postoje samo tvoje oči i taj neizdrživi osećaj da pripadamo jedno drugom makar na tren, makar u grehu, makar u snu.Ali onda dođe stvarnost.Ti nisi tu.I nećeš biti.

Sve što ostaje su ovi redovi, natopljeni onim što ne smem da izgovorim.I želja koja me izjeda, svake noći, iznova.

Ne mogu da te imam, ali ne mogu ni da te izbacim iz sebe.Osećam te i kad spavam, i kad ne spavam, i kad radim, i kad pokušavam da zaboravim.Sve žene koje prođu pored mene nose delić tebe — pokret, miris, pogled — i sve me podsete koliko sam proklet što sam te ikada zamislio.

Zamišljam da sediš preda mnom. Gledaš me, ćutiš, ali znaš.Znaš da sam tvoj, iako to nikada neću reći naglas.I znaš da bih, da samo pružiš ruku, zaboravio svet.Sve bih dao da te imam makar jednom, bez straha, bez granica, da ti pokažem sve ono što sad samo pišem — dodire koji ne znaju za granicu, za sumnju, za kraj.Jer ti si nemir koji traži oluju.A ja sam oluja koja ne zna kako da prestane.

Napisao sam ovo pismo, ali neću ga poslati.

Ne zato što ne želim — nego zato što bih, ako ga pošaljem, izgubio sve što si.

Ovako bar ostaješ savršena u mojoj mašti, u svakom dahu, u svakom neprospavanom satu.

I zato ga ostavljam ovde, među redovima koji nikada neće napustiti moju ruku.

Pismo koje niko neće pročitati, osim mene.

I tebe — ako ikad uđeš u moj san.

Tada ću ti reći ono što ne smem reći naglas.Tada ću te uzeti onako kako sada pišem, onako kako me svaka misao na tebe raznosi.

Jer jedino tada, makar na trenutak, biću ceo.