Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći. Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne […]
Vreme u Paklu protiče uobičajeno… Odnosno, ne protiče. Zapravo, ipak protiče, ali ta činjenica u Paklu nema mnogo težine jer patnja je večna i sam protok vremena tu teško da igra neku bitnu ulogu… Nije kao da će doći trenutak kada će Šef reći „E, odslužio si svoje, sutra izlaziš napolje.“ Ali, ide u digresije…
Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon. Kandilo miriše i dimi. Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega. Kandilo miriše i dimi. Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u
Немам за варке украсну кутију, јалове збирштине, упарађене булументе, што умеју маглу у кесе да пакују, ошараног сам губера уз свилене претенденте. Муцам ослађене реплике ласкаво бљутаве, чкиљим у збирне побуде и модне трендове, гајим џанарике, трчим кроз младе отаве, природним бојама осликавам своје брендове. Празничним прелом певушим уз двојанице, у колоплету палац
Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav ispaljivali su me umesto topovskog đula i lovili u mrežu kao smuđa. odskakao sa obe strane pozornice preformans bez scenarija i publika bez karte Crv koji trikom pretvara u prašinu daske koje život znače Dolazio nepozvan na
Toliko sam te vrištala… Godinama, u sebi. Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu. U nemiru, mračnom od roletne, Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama. Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština. I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim. Znam da znaš i razumeš da
gotovo da sam se preselila na selo; finkarby. danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadilacrni i beli luk. u toku nedelje ću osmisliti šta dalje. stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti. to tako liči na mene: stojim i razmišljam o rečima. kad smo bili mali,
Reklamiramo se Poput kafića Okupljamo ljude Pod svoj krov Ptice Hranimo Kofeinima Igra rečima Je učinila Svoje Krvi naše krvi Izađite na ulice Neće vas Rastopiti iluzije Turista bez kišobrana Ipak su od sunca I pobegli
Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se
za ovu reku ja zivot dajem kao lud a to cuva mi glavu cesma je zavrnuta al sa slavine kap jos pada na travu za mudrost predaka odlomi granu i baci u vatru ta mudrost je ko bujica koju sipas u casu i das prosjaku ko me je ovde stavio taj mora da
Stablo se posloži zemlji deblom da pothrani kamin I ne okrivi drvoseču za končinu Ni ptica beskućnica zbog gnezda Ni hlad što nesta zbog ognja Ni sipac što zazvižda žaru Ni gar što posta pepeo. Ni pepeo što raznese vetar Samo drvodelju sa zubatom testerom Što od života udešava škrinju Za grobni kvadratni metar.
Potraži me u odbačenim krilima svilenih moljaca Poslednjem dahu septembra Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta Kocki leda na dlanu U okrenutoj šoljici jutarnje kafe Dok zabadaš prstom želju Možda me opet bude u nekom pabu U pogledu sumnjivih lica Kada sunce zakrvavi nebo kao tog decembra Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe
