Bio je petak kada su se zvanično razveli. Leto je bilo na izmaku, a u vazduhu se osećala tipična beogradska sparina. U lokalu je bilo sveže i zapravo prijatno, pa su ušli unutra i seli jedno naspram drugog, kao prijatelji koji se dugo nisu videli. Sećam se kada mi je pričala da je to bio […]
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži
Ostavila sam cigareDobro, uzmem nekad tek po koju, ne uvek, ne od svakogJednom mi je rečeno da, ako zapalim u srećnim trenucima, u tome nema toliko zlog Ostavljam i neke druge loše navike i stvariNeke više-manje uspešnoMalu crnu haljinu sam ostavila u ormanu, pa da ne zvrlji tako, ja je obučem nekad, čisto da je
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
Kad osetim da me u mislima ljubiš procvetam poput orhideje. Očima opijam tvoju ljubav Osećam dok me u snovima grliš Kad osetim procvetam poput bele orhideje. Bele orhideje osetim im miris dok mi ulazi u nozdrove. Nežnoću rastvaraš želje, Svojom snagom, isceljuješ bol. Kad osetim da me u snovima bodriš procvetim poput bele orhideje. Bele
Beleška broj jedan I Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve
Prolog Sunce je bilo visoko na nebu i osećala se ta poznata letnja vrelina u vazduhu u Barseloni. Ljudi su pronašli skloništa od vreline u klimatizovanim prostorijama, ali Raul Kortez je ovaj vreli letnji dan provodio u svojoj garaži. U maloj garaži skrivenoj u mirnom delu kvarta El Raval, miris nafte i metala bio je
Mesec je sluga talasa, obe njegove strane. Sunce je već svoje, osim par pega i nema neke mane. Uprkos strašnjoj jurnjavi, poput dečijeg trčanja u parku, kat kad stignu da naprave pauzu i predahnu u istoj liniji. I gledaju jedno drugog tako. Svi ljudi se čude toj pojavi njima samo znanoj. Neki kažu da
Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti.. Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. Ti vrlo dobro
1. Jovana i Mirko sedeli su u kancelariji.Jovana je kao i uvek sedela na svom stolu.Mlada buntovnica koja nikome nije davala šansu i koja nije imala puno prijatelja.Njen stariji brat bio je njena sušta suprotnost:bio je poverljiviji,lako se vezivao.Slučajeve je radio srcem dok je njegova mlađa sestra sve radila razumom. Šef je kasnio više nego
