1. poglavlje У Београду опстаје и данас, један, по закону, кажњив обичај. Истина, спроводе га малобројни, али самим тим што је и даље жив оснажује веру да ,,није све пропало кад пропало све је”.Свако јутро, у току радне недеље, пешачим одређену руту пре него што уђем у аутобус. То радим већ годинама. У свако годишње […]
U borbi za dan otpustio sam vazduh iz pluća i udahnuo svež dim cigarete uz srk tek skuvane kafe. Zrnevlje kajmaka mi se lepili za desne što sam doživeo kao finu senzaciju mirisa i ukusa c arome uz c vitamin od 1000mlg. Ispustio sam prikriveni podrig i rekao dobro jutro svojoj verenici koja mi je
Ne traži, ne kucaj, ne lupaj , ne vrišti, kada pronađeš zaključana vrata. Osjeti težimu suze u ocima siromaha. Voli i beskrajno ljubi smisao haosa, modra koljena i kafu. Kosu,usne i nečije oči u mraku. Otkucaje srca na radiju kao pjesmu dana. Suze , gorčinu , tugu i stotine rana prigrli uz sebe. I nebo
Aerodrom je moje omiljeno mesto. Ako ste ikada primetili taj gusti, intenzivni vazduh kad u njega zakoračite, to je miris radosti studenta koji se vraća kući posle dugog polugodišta, nečije uzbuđenje zbog odlaska na predugo čekani odmor, miris hitnosti i neizvesnosti onoga što vas čeka na drugoj strani leta, a za mene strepnja i radost
Ona je čudna, ali na drugačiji način. I tako stoji pred ogledalom, smijući se svom odrazu, kezeći svoje velike i bijele zube, ona zagleda sebe sa svake strane , Iz svakog ugla kao da hvata saopstvenu sijenku. Ona je bezbrižno dijete koje umire sa snom viječnom životu, jer je za njenu radost i ovaj premalo.
2. poglavlje Upoznavanje sa čoporom vukova Alfa ženka čopora, Rena, bila je majka Dite, vučice koju smo spasli od pume.Alfa je namirisala pumu na svima nama. – Svi mirišete na pumu. Čak i ovo malo čudo miriše na pumu. Kako vas puma nije pobila? – – Ja nisam malo čudo… – cvilela je Bubu. Gurnuo
1.Izgubljen u šumi Ponovo sam sanjao da sam se izgubio u šumi. Nije mi se to odavno desilo. Godinu dana smo proveli u Beaver Gapu, Dabrovom Prelazu. Selo je bilo gotovo isto kao i onog dana kad su se prvi Indijanci tu za stalno naselili, bežeći iz doline od belaca. Drvene kućice razbacane po dolini,
Jednom davno negdje između bosanskih brda i dolina… u kafani su se sreli Vojo, Avdo, Đuro, Aleksandar i Hamdija. Zagrijali su se oko tople peći, a gostioničar im je donosio rakiju i mezu. Dovoljno da im se jezici razvežu i oslobode ih da izgovore smjele i neobične ideje. Sjedili su do kasno u noć i
Kuvam kafu za dvoje navika je teža od čežnje u talogu crtam nekakve skice Više ne razgovaram o sebi o tebi pustio sam da se ohladi i sebe i kafu Nema smisla ni jednom ni drugom da lažem da smo blizu
Znam da te boli kad čujes- nikada neće biti bolje. Pokušavaš da se ne otruješ, ne spuštaš glavu dole. Znam da te boli kad gledaš jedno uplašeno dete. Zbog njega ne smeš da se predaš. i on je biće sa ove planete. Znam da te boli suza svake majke koja se za decu
Jesu li to kola? Ili je ivica drvenog stola U savršenoj proporciji sa knjigama koje drži Ne! To je sunce, večna vatra koja bez mere prži A možda, možda je oko višeg bića? Da, mora biti! Sipaj nam čašu psihoaktivnog pića Ne, dragi moji, to je samo jedan čovek Pomalo prek Ali zato veran sebi
Kroz maglovite noći puste i tmurne, ja sanjam tvoj lik. Senke mi stvaraju ledeni vetrovi, a tugu bele pahulje koje brišu sve tvoje tragove. Magla upija svaki delić moga bića, guta ga i proždire, nestaje. Labudovi pognute glave sanjaju u sumrak, i treptajima priželjkuju novi dan. A ja želim da taj
