1. poglavlje Savršen dan Erik i deca se izuvaju i kao u vojsci ostavljaju svoje stvari na mesto.Valerija je već po ustaljenom rasporedu pripremila hranu dogovorenu prošlog dana.Volela je da komanduje a muž joj je to sa zadovoljstvom prepustio.Voleo je liderske sposobnosti svoje žene i često se šalio kako je promašila profesiju.Sama je spremala obroke […]
tekla si kroz mojevenekao krvbila si mojpotok zivotamoja crvena rekabila si mojglasljubavibila si moje okobila si moje nebobila si moj spasbila si jai ja sam bio tibili smo jednoa sada vise nismoniti cemo bitizasto?tvoj miris vise ne osecamtvoje lepote nemadobila si krilai odletelatako tako visokodostigla do zvezdaa ja do tebene mogu da stignemnemam snagejer si
potrazi memozda me i nadjesnegdegde nije sve istou drugoj dimenzijinegde gde nema ljudiostalih ljudigde smo samo nas dvojekao adam i evau rajuali rajbez greharaj koji ce sa tobom trajati vecnooprosti moj greh
reanimacija naučne erotike iznenadna smrt naglo i očekivano nekada smo bili zdravi puc-puc kokice pucaju sjednimo natoči krvi valjda smo ljudi neke teče niz grlo započnimo reanimaciju položeni na bok gravitacija suprotnog smjera jesmo li sigurni u ovom ludilu tresu nas po ramenima neki zvukovi odzvanjaju jesmo li dobro jeste li dobro jesi li dobro
O prećutanim rečima ne mogu da pišem. Zbog prećutanih reči ponekad plitko dišem, uzalud se trudim da ćutim tiho, kad mi reči izviru kroz stisnute zube. O prećutanim rečima sanjarim noću, prećutane reči uvlačim u svoju samoću, prećutane reči su izvor nadanja mojih prećutanih reči više se ne bojim. Prećutno nikad ne klimam glavom prećutno
„Letnja noć… 16 maj… Zvonjava telefona… Udarac….“ „To je sve čega se sećate?“, upitao je, pažljivo je posmatrajući. „Da, da mislim da je tako…“, odgovorila mu je. – „Zaprvo…“, dodala je stidljivo. – „Ne baš. Sećam se, glasova, koraka, sirena, mirisa asfalta…“, rekla je i u ruku uzela čašu u koju je prethodno sipala sok
Spasi me od mene same, ove tuge goleme što u srce mi se sjati. Sakrij me od kiše ovih teških misli u noći, od uragana bola u samoći. Spasi me od mojih zveri što u sumrak u telu mi se rode, što me u nemir vode. Spasi me od cvetnih požuda, ovaj vetar greha u
palim poslednju cigaretu dok pretrpavam kofere krpicama i ostacima svega što sam bio ovde tablete za migrenu ponesi, tamo gde ideš duvaju jaki vetrovi, majčin vuneni šal, tamo gde ideš je studeno nema onog obećanog sunca uzmi sve ono što ti je ostalo, razbacano po plakarima i ostavi život ume da iznenadi, budi spreman karta
Kad poslednji takt naše pesme utihne I tišina ispuni plesnu dvoranu Hoćemo li plesati još minut ili dve Kao što smo nekada u našem stanu? Kad više nikog nema muziku da stvara A glasovi se pretvore u šapat nemi Neka se čuje još samo tvoja gitara Poslenjih par akorda posveti samo meni A
Mislila je da je obična devojka… Sve do jedne večeri… Večeri u kojoj je mesec počeo da krvari… Večeri koja je donela bujicu straha! Aleuriona Feliktus, Princeza jednog od tri magična carstva na planeti Fidriji, život je provela okružena zidovima pravila i zaštite, ne znajući da u njenoj krvi boravi veoma
када је твоја туга моја туганоћи постају дуге и хладнеа дани скучени, тескобни и тихикада је твоја туга моја тугаја немам куд да идемносим те са собоми њу и тебекада је твоја туга моја тугадржим ти руку док невреме не прођеи молим бога да бар део терета пребаци на моја плећапола мени пола тебипа куд
Duboki udah, na početku… Što se zbiva u početku? Operimo ruke, čiste su. Sjedim na rubu stolice, neki me smatraju luđakom, sebi sam normalan. I svijet se vrti, vrti, vrti… Mi se okrećemo, okrećemo, okrećemo… Zašto se ja ne vrtim? Ne okrećem se, ja samo sjedim na rubu stolice. Pratim taj krug. Kazaljke još nisu
