Moja ulica nosi nadgrobnu ploču boje avgustovskog neba Oblika kofera za prekookeanska putovanja Ime izumitelja utisnuto je u dva reda Jedan ispod drugog Danas nema nekih slova Vetar ih je u zalogajima obrisao Pa deluje na pogled kao štamparska greška Tu je nekada cvetala i blagorodna kajsija sa bodljikovom žicom oko struka Za koju je […]
Na Vrbanja mostu sedam dana su ležali, leševi. Mrtvi. Jedno pored drugog, njezina ruka na njegovom srcu. Drugi su prolazili, gledali, šutjeli. Tek bi se koji zalutali golub sa Baščaršije sažalio nad njima, zapjevao odu žalosnu, pustio izmet. I dalje su odzvanjali ispaljeni metci, čuli njihovi krici, smijeh vojnika. Vojnika koji su, samo, činili svoju
Nemoj me zaboraviti Ni kada odem zaboravu Nek od mene Bar mrve neke ostanu U svima vama I kada odem Sećanja nek žive Dok god vam srca kucaju Pluća pumpaju Duše vam mirne Nemoj me zaboraviti Ni kad dodju dani sivi Sunca ne bude Mora se isuše Samo Ne zaboravi mene Nek me u tebi
Priča počinje 1830. godine kada se udaje Amalijina kćer Jane jedinica i zatraži od majke da joj još jednom ispriča svoju avanturu iz mlađih dana… Naime, ranijih godina 19-tog stoljeća, u doba dok su još grofovi vladali zemljama, u samom jugu Paname smjestilo se imanje zvano San Carlos na kojem su vladali grofovska obitelj Martinez
1. poglavlje Od svih stvari koje sam u životu tražila, najčešće sam nalazila izgovore i s lakoćom ih prihvatala raširenih ruku. Mirila sam se s tim kad sam sama sebi, na taj način, dozvoljavala da ne radim mnogo toga. Mislila sam da je to spas, da sam se spasila stvari koji zahtevaju napor, istrajnost, trud
U 16. vijeku je na Drini kod Višegrada izgrađena ćuprija. Most koji je preko Drine povezao dvije provincije Otomanskog carstva. Onu najdalju na zapadu, Bosnu, s ostatkom carstva. Most je zadužbina Mehmed-paše Sokolovića, a gradnja mosta povjerena je dvorskom arhitekti Mimar Sinanu. Stari arhitekta, Mimar Sinan-aga, u osmoj deceniji života, dočeka svog uvaženog gosta, Mehmed-pašu
1. poglavlje „Tkalje vezilje vezu konce smrti. Odavno sam trebao biti izabran da umrem, ali su se niti tkaljama umrsile i sada smrt me mimoišla nekim čudom. Nazovimo to tako.“ Ja sam Državni Službenik i jedino što znam je da na kraju moram biti ubijen. Pitate se kako znam? Jednostavno znam. Jer sam i ja
Јесење су кише лиле те ноћи,док ја сањам твоје очи. Никад не би помислила да ми оволико значиш. Да ми недостајеш. Љубав може бити страшно болна. Али и предивна. Кад би само знао,да ми није ни мало жао што сам се у тебе заљубила. Јесење кише лију,а мене срце боли јер те волим.
A da l` se sećaš, mi smo još klinciUz ritam buzukija maštali o Kritu Uz naše vino posedovali vinograde Ne znajući o tome ni osnovne stvari Na podu, u dimu i ljubavi, ne u strasti!Sa strašću prepričavala sam ti, sad za nas, nebitne stvari:Heleni, legende, mitovi, koze na plaži, Oblačenje u crnu i njihove pijace…Za
Drugog ponedeljka avgusta Uz svitanje i plitko pevušanje,Dok su odbljesci boje zrele kajsije Igrali na tvojim jakim grudima,Zanemarivši morska sujeverja Tonuli smo u ljubavi. Znala sam da ne smemo ići dublje, Moje more je tako umorno od oluja…Desilo se, stigla je bura, Kao što su nemirni talasi Koji se biju o stene sve jače i
Na današnji dan, 26. juna 1980. izašao je prvi album grupe Azra. Tih dana kada se album pojavio , nas šestoro drugova iz gimnazije spremali smo se za prvo samostalno ljetovanje bez roditelja. Kupovale su se karte za Olimpik voz od Sarajeva do Ploča i vršile zadnje pripreme za naš put u Baške Vode. Krenuli
Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica
