Sad u sebe gledam i vidim sivo nebo koje ne ispunjava ništa: nema ni ptica, ni jata, ni oblaka, ni grana- praznina. Sad u sebi vidim, tišina vlada i pejzaže maglovitih, vlažnih jutra nad ravnicama pustim- praznina. Sad u odraz gledam, sivilo očiju svojih, olujne kiše na trepavicama i opekotine sunca na […]
тишина у којој тражимо смисао Пре него што је човек научио да говори, вероватно је већ умео да се пита. А међу првим питањима, негде у страху од мрака и у чуду пред светлошћу, родило се и оно: ко управља свим овим? Од тада до данас мењале су се речи, имена, књиге и тумачења, али
“Tuga” Sedeo sam u dnevnoj sobi stana koji mi dodeljen na korišćenje u malom gradu na rubu Save. Tuga je pulsirala celim mojim bićem. Srce je pumpalo. Kao da je pokušavalo da prokrvi sve zapušene arterije. Ne od cigareta. Već od bežanja. Stan je bio star. No čist. Ja sam bio star, no ranjen. Nije
23.02.2014. Kada bih mogla da na jedan trenutak zamrznem vremei taj trenutak pretvorim u večnost.Kada bih mogla da, sekund pre nego što si me poljubio,pretvorim u filmsku traku, pa pauziram,vraćam unazad i premotavam…Ali onda bih videla sve i ne bih mogla da sanjam.Ako podelim vreme na delove,hoću li onda uspeti da se bolje zagledam u
Priča o Čoveku koji je verovao da bira sam Kažu da čovek svakog trenutka vidi svet, ali ga nikad ne vidi celog.Njegov mozak, tih i neumoran, proguta stotine miliona delića informacija u sekundi. Boje, tonove, sećanja, strahove, mirise, prošlost i slutnje budućnosti.A njemu… njemu ostane samo mrvica.Ona se zove osećaj.Intuicija.Onaj tihi glas koji odgovori pre
Pod pretnjom smrću pišem ove redove. U glavu mi je uperen revolver, sasvim sam onemoćao, ali svaka mi je misao jasna. Ruka mi drhti, a kolena klecaju. Pokušavam pisati što jednostavnije, ovo priznanje, kako ne bih pao u nemilost svojih progonitelja, koji su sticajem neočekivanih okolnosti, prerasli, ne znam ni sam kako, u moje mučitelje.
Ako smo pali bili smo padu skloni Ako smo ustali bili smo ustajanju skloni Sklonosti Sklonosti Sklonite kosti Slomite kosti Oglodjite kosti Psima bacite kosti Da ne vide gosti Oglodane gadosti Bog neka oprosti Polomljene kosti O žalosti O mladosti O s t a r o s t i Da li sesti Slobodno pasti neko
ДУШАН СТОЈКОВИЋ рођен је 27. јуна 1994. године. Пише поезију, прозу, есеје, књижевне критике Објавио је збирке поезије: „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023), као и књигу ,,Перо Зубац у аманет“ (2026) о поезији и животу Пере Зупца са мемоарским
Боли ме.Што си у туђини и међу туђима умирао.Сам.Знам, свако сам одавде иде. Узела бих те у наручје и говорила ти,сада бих ти умела рећи,наћи ћемо се, није ово растанак,раздвајамо се само на неко времеи доћи ћу ти ја, сигурно,само не знам кад.И чекају те тамо негде твоји.Нећеш бити сам. Не.Сада бих ти
Tri dana koja su trajala čitav životdva kuma, Davor i Darko. Od malena zajedno: iste klupe, iste tuče, isti snovi. Kad god bi neko pitao ko im je najbliži na svetu, obojica bi bez razmišljanja rekli: „Moj kum.“ Takvo je to bilo prijateljstvo, od onih za koje ljudi kažu: „To se rađa jednom u sto
Stranica Se Ne Vraća Upravo pročitano?Zatvori tu knjigu, druže…To što si video – već je umrlo.I ne pravi se da nije. To je prošlost.To ti je fleka na majici koju si već oprao.Mrlja ostala.Ti gledaš… pereš opet…Ali sranje ostaje. Ne pokušavaj da vratiš vreme.Šta si ti, Magia sa ručnim satom?Ajde molim te.Neće te vreme slušati’,ti
Nestade sve u trenu,kad sam bio na vrhu svom.Nestade preko noći,kao Titanik,u okeanu života mog. Bura poče preko noći,talasi me lome,iz mirne luke u nemirno moreodvele me zore. Da ih nisam čekao,do ovde ne bih sada stigao,ali sve je to deo puta,zbog toga mi nemirna duša luta. I sad ću sve lepo iz početka,ko zna
