Život je lep, Pogledaj stiglo je proleće, Svuda je šarenilo. Skidaj to sivilo sa lica I idi medju svet. Veruj mi, Nasmeši se cvetu, Pozdravi vrapčiće, Namigni detetu, Veruj mi, Uspećeš da živiš , Ako otvoriš srce Koje gleda kroz oci. Veruj mi , Život je lep, Ako živiš u momentu, Ako zastaneš I diviš […]

Dodeljen mi je na brigu ovaj život Ni kratak ni predugačak Taman Jedrim Vam ja po njemu kao igla po vinilu dok odjekuje pucketanje zaboravljenih simfonija I svakim mojim sada sam bliže smrti i nikad dalje od rođenja Istina je drugi nemam A ako ipak i postoji rezervni kao točak u prtljažnjiku ja za njega

Velik je Zevs u svojoj sili, Ko mu od bogova može prići? Nasilje i zlo nisu mu mili, Osvetnik je i čuvar. Kome ćemo veći kip podići? Veliki kip u Olimpiji stoji, Klanja se Korint, slave ga Spartanci. Pod njegovom senkom ko da se boji? Al’ daleko mu je malo selo, Što razoriše sa istoka

Ne reči nego dela, stvarna i istinita načela Odjek koji čuda pravi i menja, odsjaje u glavi Oduvek sam hteo nešto i bunio se jako često protiv nepravde i zlobe. Noći uz čašu provodio kobne, boreći se sa mišlju ko koga u toj kafani čuva da li čaša mene ili ja nju od sebe sama,

Znaš da volim Te čokoladice od marcipana, On mi se topi po ustima I tako je divno,ma predivno. Nego u zadnje vreme Lepi mi se za nepce I zavlači medju zube Pa me zabole. Nešto me ovih dana Žuljaju ove moje šarene Najudobnije cipele. I ukosnice crne male Me bodu u glavu Kao do mozga

Umorna sam i kad nemam podočnjake, Spavam tri sata nekada i dvanaest Ali ustajem ista. Opijena sam tugom, Teturam se sa bolom A strah mi viče da ga sačekam. Na vratima otac kaže; Vidi stigao je bludni sin A meni kroz glavu Idu stihovi Bukovskog. Večeram i pevam majka kaže; Imaćeš ludog muža A ja

Ja poznajem jednog dečaka Što je čak do Bosne sam putovao vozom S jednom pogačom i torbom većom od njega Poznajem jednog iz prvog šest Što je bos trčao Da bi dobio prve patike Pa ih dao bratu da ne ide bos On je mali pa će da nazebe E taj je znao napamet Lekciju

Moja je ljubav teška, Teža od svake preplakane noći, Budne zore,cvrkuta usamljenog.   Moja je ljubav teška, Teče mi kroz telo, Grči mi srce.   Moja je ljubav tužna, Tužnija od psa koji cvili na hladnoći.   Moje je ljubav sama Poput magle u sumrak.   Moja ljubav se ne oporavlja Već živi u bolu

Da Vinči Vermer Modiljani Ništa Ovog puta nepoznati umetnik Nije lik Mona Lize Nema bisernih minđuša Niti dugog vrata voljene Beatris Ovog puta Slika je i više nego živa A i više nego mrtva Guši se Vodenom bojom Pod vodom Ja vidim jednu tešku glavu Na uskim ramenima Vidim dva srneća oka Trepću Uokvirena neurednim

Zar je toliko teško bilo Da mi umesto dve ruke I dve noge Izrastu peraja Da mi bledilo kože Zameni srebrna krljušt Sad bih punim škrgama živela život Ova naša pluća ponekad znaju da zakažu Da je sve pošlo za rukom Sad bih lutala dubinama mora Dok mi morska trava i alge golicaju stomak Spavala

Моја је мајка подигла два сина, кредит за два спрата на кући и ограду око в о ћ њ а к а. Након средње школе засновала је породицу и свој радни стаж – фабрика јој је била друга кућа. Машина за ткање била је већа од наше дневне собе и ходника, а трећа смена је

U grudima mojim tuga za tobom tiho spava, nedostaješ mi kao dah u tišini noći,poljubici bez prepreka, sanjam te i zamišljam svake noći tvoj osmeh, tvoj dodir, u tvom zagrljaju želim da budem zauvek, u tvom srcu da pronađem svoju sreću. Mislim na tebe u svakom trenu, želim te pored mene, tvoju toplinu i tvoju