Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi bude žao mene. Zato me ne gledaj kao krivac. Ne sudim ti. Dovoljno ti je težak taj krst grešnika. Ispravi se i ponesi ga dostojanstveno. Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi ne bude žao tebe. I zato ti moram biti kriva. […]
Ispod bedema starih opekotina, krije se bol čuvana godinama. Sećanja su tada jedino što preostaje, kad dodju dani da sve ti nedostaje. Rane na srcu zacele se teško. Iza svakog osmeha, sakriju se vešto. Znaš da si voleo. U tvom srcu živela je ljubav i onda kad svaki deo njega je boleo.
1. poglavlje Irena Ne udajem se iz ljubavi. Naprotiv, ljubav je za mene strana reč, romantična iluzija bez stvarne vrednosti. Udajem se svojom voljom, za muškarca koji mi može pružiti ono što smatram suštinskim: stabilan dom, poštovanje, decu i miran život. Sve osim ljubavi. I to je u redu. Ljubav ne želim, ne tražim je,
Ti si poslednji beogradski frajerZbog koga mi se otope kolenaSrce poleti u grlo, želudac potone u peteZbog koga od akrobate postanem šeprtljaI prospem tašnicu ispod stola Ti si poslednji cool tipO kome sam sama maštalaMaštanjem se opijalaČiju sam estetiku obožavalaZa kim sam žudelaŽudnju na sopstvenoj koži gasila Ti si poslednja moja fantazijaZbog koje sam žalilaŠto
Dodir tuge Tvoj dodir je kao tuga koja me obuzima, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo sebe. Sanjam te u dodiru vetra, u zagrljaju noći, u tvojim rukama pronalazim utočište od života koji boli. Kroz dodire tuge, osećam te bliže, tvoj dodir mi daje snagu da nastavim dalje. Nek’ svaki dodir bude
Отац ми је био реч, мати ми је била љубав, а ја сам се родио негде између две молитве, Ана. Са усана, као малтер са старих зидова, круне се речи и више не знам јесам ли човек или кућа што се руши. Више нисам песник, ни љубавник, ни сенка, ни дете што гледа
ako dovoljno jako zatvorim oči udaljim se od svega ovozemaljskog mislima otplovim do mlečnog puta možda te zateknem u svom zagrljaju i nikada te ne pustim možda me zavoliš i nikad ne prestaneš da me voliš možda me i nazoveš svojim i možda u mojim očima vidiš nešto više od prijatelja ako dovoljno jako zatvorim
Na arheološkom nalazištu Jesenja palata bilo je užurbano tog prolećnog jutra. Naučnici, lingvisti, istoričari, arheolozi, a ako tome dodate i studente arheologije sa stažistima i volonterima, kao i radnike koji su kopali, čistili i odnosili šut sa nalazišta, imali biste gomilu ljudi od koje je, svaki pojedinac, svoj posao obavljao revnosno i profesionalno. Sa
Nisam ja od onih što se bojeda na vrtešku života sednu,pa minute brojedo sledećeg kruga —i tako u krug.Ja sam od onih što na zemlji stoje. Gledam zajapurena, oznojena lica,i zamišljam kako jato pticasleće, pa na moj znak poleće ka njima.Kida im kukavički zvuk sa jezikai žvaće,pretvara ga u nemi cvrkutšto se daleko čuje —sve
Желео бих да волим те, снагом Сунца којом обасјава дан, желео бих да волим те, пљуском киша које исперу жељу и на том месту оставе траг чекања. Чекао бих да завиори се високо звезда и разведре небеса дан да поново волим те. Волети знам не скривајући то сазнање, остављам дајући свом својом снагом, након киша
1. priča “Uglavnom ona je htela da se vrati u Jagodinu da nastavi kombinaciju sa tim likom…” Rekao je sa korzoa, dobro ne korzoa jer posrnuli Grad nije u Austrougarskoj, ali mladi lav definitivno, kako je izgovarao ove reči provlačio je ruku kroz zaliske gde je nekada bila kosa. Elem ovaj detaljan opis manje je
Vrata su se primakla poput ušiju makaza i srebrni ključ je zaronio u ovalni cilindar goneći jezičak brave ka okviru štoka. Prvo jednom, a zatim još jednom. Na taj način gospođa Sniva svakodnevno je obezbeđivala svoj dom od provalinka pri odlasku na posao. Topot otkucaja štikli o stogodišnji beton otpratio je do kapije. Lili je
