Slaba sam kad sam pored tebe. Nemam nikakvu samokontrolu. Ne umem da ti kažem ne. Slaba sam kad me ljubiš. Niko me nije ljubio tako intenzivno i strastveno kao ti. Ludim zbog tebe. Želim sve više sa svakim spojem naših usana. Slaba sam kad me dodiruješ. Osećaj tvoje kože na mojoj tera me da drhtim, […]
Stablo se posloži zemlji deblom da pothrani kamin I ne okrivi drvoseču za končinu Ni ptica beskućnica zbog gnezda Ni hlad što nesta zbog ognja Ni sipac što zazvižda žaru Ni gar što posta pepeo. Ni pepeo što raznese vetar Samo drvodelju sa zubatom testerom Što od života udešava škrinju Za grobni kvadratni metar.
поезију ће сви писати /једног дана/ и сви ће бити песници /једног дана/ шарлатански лаички површно траљаво аљкаво /поезију ће сви писати/ *по мотиву Бранка Миљковића
Probudila sam se tužna. Očiju punih suza i nekom neobjašnjivom težinom na srcu. Zraci sunca koji su se vešto probijali kroz roletne, nestali su. I nebo je tužno. Danas ćemo plakati zajedno. Pokušavam da usporim, ali automobilima se žuri. Iz jednog takvog, iako je rano, trešti dobra stara „Sve još miriše na nju“. Osmeh se
gotovo da sam se preselila na selo; finkarby. danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadilacrni i beli luk. u toku nedelje ću osmisliti šta dalje. stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti. to tako liči na mene: stojim i razmišljam o rečima. kad smo bili mali,
Bio sam kap prosuta iz sivog bokala što preliva Dunav I uplakani klovn čiji cirkus je rastrgao lav ispaljivali su me umesto topovskog đula i lovili u mrežu kao smuđa. odskakao sa obe strane pozornice preformans bez scenarija i publika bez karte Crv koji trikom pretvara u prašinu daske koje život znače Dolazio nepozvan na
Pitam se šta si video u meni pa te je privuklo toliko da nisi mogao da odoliš mi iako si znao da jedno za drugo nismo suđeni? Da li tu nesigurnu devojku željnu pažnje pa si mislio da će da pristane na bilo šta zarad tvojih dodira? Da li tu vatru u meni koja je
Vreme u Paklu protiče uobičajeno… Odnosno, ne protiče. Zapravo, ipak protiče, ali ta činjenica u Paklu nema mnogo težine jer patnja je večna i sam protok vremena tu teško da igra neku bitnu ulogu… Nije kao da će doći trenutak kada će Šef reći „E, odslužio si svoje, sutra izlaziš napolje.“ Ali, ide u digresije…
Ptici bez neba u krilama vode pod nogama I krošnje u kljunu Zabranismo jug Trganjem iz jata Darovamo gvozdeni dvorac sa dva pruta obešen o čiviluk Da jecajem do smrti čerupa perije i postane gramofon. Jer I iza gvozdenih stubova Ptica je oduvek verna samo nebu dok ne zanemi ilovači I nikada neće imati drugog
Divlji moji kako da razumem zašto nam gledaju u zube I vekovima mamuzaju potomke otimaju pašnjake Usud smo drugačije naravi Divlji stolećima zasejavamo jame klijamo iz grobova kao žito za žetvu hlebu sa sedam kora Jel to podsetnik da se ne damo u amove I ne teglimo na duši krivdu tuđih carstava Ništa do svog
Imala sam tu neopisivu sreću da prvi put u životu budem na pravom mesto u pravo vreme i što je najvažnije, u pravoj državi. Po prirodi, slobodna ptica povrh svega, koja gine za slobodu i daje se za nju, ne znam kako bih izdržala da sam bila u nekoj drugoj zemlji za vreme ludila zvanog
Моја мајка је волела снове али не и разговоре о њима. Једном је сањала мог брата са наочарама и седом косом. О томе је причала након што смо чули да је поломио руку. У њеним сновима били су и коњи са равним потковицама, празан пасуљ и шуме бамбуса. Родила ме је на
