Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je. U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili. Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže […]
Danima je crtala leptire na zidu i bojila ih u plavo. Njena soba je ličila na vrt slobode, u kojem se izgubim svaki put, kad otvorim vrata. Učile smo jedna – drugu da je mašta jedina stvar koju nam niko ne može oduzeti. – Zašto baš leptiri Luna, upitala sam je? – Jer me oni
Kad me ne bude zagrli sve tužne ljude, pokloni im cveće i jedno Sunce, da ih greje. Ne daj, da im srce promrzne ne daj da duše zalutaju, ne, one, koje žive za ljubav jer veruj, te se najlakše izgube. Ne umeju one u ovom svetu da lete, žele , ali ne znaju kako. U
Držala sam je za ruku, dok je uživala u šećernoj vuni i poskakivala nasred Slavije. Uživala je u svakom trenutku i radovala se danu, Suncu, životu. Tada sam znala da sam uspela u svom najvećem poduhvatu. Biti majka. – Upitala me je šta je život? – Život je sve ono što proživiš u trenutku, danu
Kad mi nedostaješ, ja pomislim na sve ono što imamo. Setim se onog keja, Ade i kamenčića, lešnika u nekom naizgled poznatom gradu. Svih onih rastanaka koji su morali da se dogode, inače ne bismo znali šta je ljubav. Svih onih večeri provedenih negde daleko od ljudi. Uz ulične svetiljke. I samo jednu želju. Još
Možda samo večeras razgovor, nije boleo jer sam ga vodila s tobom i bio je miljama daleko od onih, što traju čitav sat i po dok izgovaramo hiljadu i jednu reč koju ćemo zaboraviti, nakon što prekinemo poziv. Znaš, da ne volim pozive koji traju satima i da uvek biram reči i poruke koji stanu
Treba nam da ostanemo ono što jesmo ti meni, i ja tebi, da možemo jednom sve to prepričavati imenima koje smo birali, u putu za Dubrovnik. Treba nam kafa svakog dana posle četiri, grafit na zidu Nedostaješ mi, kasetofon u praznoj sobi i boca vina, da lakše dočekamo jutro. Treba nam onaj put u Peru
Tebi,Kojoj nikada nisam smeo govoriti o svojim strahovima, čežnjama i ludilu…Pišem i prepričavam tobom opčinjene monologe moje duše…Ne, nije to protraćeno vreme,Ta naizgled imaginarna ljubav,Ovom čoveku donela je više radosti od prvih proleća, prvog poljupca, i bezbroj svitanja u dvoje..Taj osećaj da lebdiš na najudobnijem oblaku nesanice, upoznao me sa srećom..Ko sam ja bez tebe?Tek
Zima je.. ..miriše na nevolju..Za drugačije dane i ne znam.. Borim se sa sobom da prećutim svoje misli.. Piše mi se oproštajno pismoAl’ strah me da za mnom poći ćes.. Zamišljena i u mraku svoje dušenazirem obrise srca tvog..Kuca li ili sam ga ubila jer znaš da ne trebam te takvog..? Menjala bih te Praveći
Razvuci usne u osmeh i prkosno kraj mene prošetaj, inat ti dobro stoji. Ja sam ponosni kreator tvojih grimasa i večiti krivac tvoje neodlučnosti. Tvoj uzdah, tvoja strepnja i tvoj bes. Grešim li draga kad kažem da nisi imala dovoljno hrabrosti da sa mnom, rame uz rame, zakoračiš u močvaru prepunu zlih nemani koje prete da
K’o s neba tužni glas da čujem U san me vodi i srećom preti.. Dok tiho sebi u bradu psujem Kaže mi: “Sine, živi, leti!” A ja k’o zgaženo pseto na putu, S bolom u srcu, na život besan.. Gledam u svoju suzu prosutu, Gazim sa njom sve što ja jesam. U očaj me vodi
Noćas, dok utehu tražim po uspomenama naše najveće tajne, čini mi se opet me đavo u tebe zaljubljuje.. Pokušavam se oteti zagrljaju nemira udarajući sebe šamarom realnosti.. ..Al’ ko može srcu objasniti pojam o nemogućem?.. Sipam po ko zna koju čašu i nazdravljam silueti sopstvene sreće.. Sve ovo sa tobom je i
