Želeo sam te onako kako se sa četiri godine želi žuti plastični kamion iz izloga u onoj prodavnici u Knez Miloševoj kuda me majka vodila sredom kada je bio pijačan dan. Želeo sam te tako blesavo i dečje naivno ne mareći što mi je trideset i četiri, a tebi tek tri manje. Neki će me […]
Моја мајка простире веш. Моја мајка не воли зиму. Боле је руке и зглобови јој шкрипе као врата на подруму. Моја мајка не воли снег. Каже да јој коса поседи дупло брже. И не прави разлику између старости и иња у коси. Моја мајка не воли зиму. Каже да доноси старост – Она
Zvao sam te onomad trebao sam te zvonilo je dugo… i odzvonilo do srednjeg uha Bez odgovora Verovao sam da si opet van dometa kao i obično nedostupan Možda je centrala zavijala u pošti. Često je bez veze kad jesen udara u odžak odbija o oluke i mlati prazne žice Uvek si zauzet nekim ko
1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za
Jednog lepog jesenjeg dana, dok je dremao ispod pečurke, osećajući prijatne tople sunčeve zrake na svom telu, pužić Miša je maštao o listu deteline koji je u tim momentima poželeo da okusi. Iznenada, neobična vrelina oprlji njegovo telo i on se prenu iz sanjarenja. Kada je otvorio oči nije mogao da poveruje. Njegova kućica je nestala.
Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je. U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili. Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže
Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине
Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini. Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem. Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća. A ljudi ko ljudi
Sedela sam tog jutra u malom restoranu. Restoran se zove “Kod dede”. Tako me vraća u ono staro,davno vreme kada su kafane imale smisao u svom miru. Karo stolnjaci i limene pepeljare su dočekivali redovne goste. Jutra bez ikakvog zvuka,tišina koja je uvek dobrodošla uz kafu i ratluk sa orasima. Ovo je bilo posebno jutro
SARA JE BILA MALA KAO MALA JE I UMRLA Jednom ćeš pokisnuti u ponoć Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo Izgubićeš se u ulici istine Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči Ostaćeš zbunjen gledajući
Чуо сам из старих прича, неки цигани су учили коња да гладује. Умро је након неког времена. /таман су га научили да гладује, кад он црче/ Чуће се и из наше приче, неки песник је учио жену да преболи. Отишла је након неког времена. Научила је како да преболи и заволи д
Sedeo je dugo sam na železničkoj stanici u hladnoj, gotovo praznoj prostoriji namenjenoj pušačima, čekajući voz. Jedan mladi par koji je sedeo preko puta njega pričao je jezikom koji on nije razumeo. Smeškali su se onako kako se mladi ljudi inače cerekaju zbog svakakvih gluposti. Mogao se kladiti da je njima vreme čekanja mnogo brže
