Maruan je Arap koji je došao iz Kuvajta da studira u Sarajevu. Visok, imao je kožu boje meda, ličio je na Omara Šarifa. Student medicine, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine sedamdesetih godina dvadesetog vijeka. Jugoslavija je tada bila članica Nesvrstanih. Međusobna razmjena studenata je bila i trend i obaveza. Arapu, Crnci i ostali stranci […]
Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja, da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti, al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna, tuga je jedini glas koji znamo pratiti. Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš, svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost. Sad smo izgubljeni, u
Hotel se nalazio na brdu, sa njegovih terasa i prozora mogao se videti čitav grad. Rad na recepciji podstakao me je da pišem. Posebno su na to uticale samotne noćne smene. Slabašno svetlo u holu, tišina kad svi gosti, ako ih je bilo , odu na spavanje budili su moje unutrašnje svetove. Sedenje za masivnim stolom, iza mermernog
Ekspedicija 1. poglavlje 1.maj 2001. luka „Major“, Amsterdam Rano jutro, tek četvrt sata nakon zore. Probudio sam se na svom brodu nakon neprekinutog trosatnog sna. Moj brod, pod imenom „Magnum Preston“, sa mnom je preplovio mnoge milje i nemalo stvari smo videli i čuli i uopšte iskusili. Naš cilj je bio samo jedno: istražiti celu
Mir u tvom osmehu U tvom osmehu pronalazim mir koji mi nedostaje, volim te više nego što reči mogu izraziti, više nego što srce može podneti. Nedostaješ mi kao da sam izgubio sunce iznad horizonta, samo u tvom osmehu, pronađem svetlost
Ne bacaj, kćeri, perle pred gladne zveri.Zidove imaju tamo gde su ljudima dveri.Tebe, kćeri, čeka četa golubova!Svirce imaš pored svojih stolova.Lahorne krilate odore za te peglaju.Gnezda topla, soli i hleba,Visoke bačve pune vina rumena,Sreće trice i par grumena zlata.Veruj što ti kaže stari tata! Bacaj, kćeri, osmehe pred zveri.Neće znati od svetlosti kud da krenu
Znam da si mene čekao jutros Baš kada je kraća kazaljka bila na broju devet Duža na broju dvanaest Moje vreme da ušetam Sednem za moj sto I čekam tvoja ramena da ispune mi dan Znam da si mene čekao jutros Da ti u dan donesem smisao Očima obojim zidove u plavo Osmehom
Tako bi noću šetatala dok svi spavaju. dok je za spavanje i opuštanje termin. Za ljubavne igrarije i pomahnitale poroke, studentske nauke , igranje igrica dok spavaju roditelji i žene. Za zatvorena vrata i prozore. Poneki odškrinut zbog klimakteričnih muka. Dok se diskretna svetla vide i majka nosi noću bebu dok se nečija bolesna
Tu negde iza užarenih oblaka u zalazak sunca, tu negde gde ptice ne mogu da odlete; tu te čekaju tople ruke uvijene mirisom belih ruža, mekoćom ljubavi, nežnosti. Tu negde gde pogledi suzni, srca ranjiva ne mogu dopreti, tu gde ne doseže plima vetra; tu te čekaju mile oči čedne, okupane slobodom, ljubavlju, tu
Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me
Dok se kišne kapi sustižu, dok nebo teško diše, povremeno sijalica trepne,kao da se zagrcnula. Slučajno oko mi maglu na prozoru okrzne. Mogla bi napisati nešto,da mjesec me zapamti. Jer evo ga viri krajičkom oka i namiguje. Ja mu nacrtam smajli , on se osmehne i pobegne. Jasminka Nikolić ex Brdarević
Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam. Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju
