Mir u tvom osmehu U tvom osmehu pronalazim mir koji mi nedostaje, volim te više nego što reči mogu izraziti, više nego što srce može podneti. Nedostaješ mi kao da sam izgubio sunce iznad horizonta, samo u tvom osmehu, pronađem svetlost […]
Ne bacaj, kćeri, perle pred gladne zveri.Zidove imaju tamo gde su ljudima dveri.Tebe, kćeri, čeka četa golubova!Svirce imaš pored svojih stolova.Lahorne krilate odore za te peglaju.Gnezda topla, soli i hleba,Visoke bačve pune vina rumena,Sreće trice i par grumena zlata.Veruj što ti kaže stari tata! Bacaj, kćeri, osmehe pred zveri.Neće znati od svetlosti kud da krenu
Znam da si mene čekao jutros Baš kada je kraća kazaljka bila na broju devet Duža na broju dvanaest Moje vreme da ušetam Sednem za moj sto I čekam tvoja ramena da ispune mi dan Znam da si mene čekao jutros Da ti u dan donesem smisao Očima obojim zidove u plavo Osmehom
Tako bi noću šetatala dok svi spavaju. dok je za spavanje i opuštanje termin. Za ljubavne igrarije i pomahnitale poroke, studentske nauke , igranje igrica dok spavaju roditelji i žene. Za zatvorena vrata i prozore. Poneki odškrinut zbog klimakteričnih muka. Dok se diskretna svetla vide i majka nosi noću bebu dok se nečija bolesna
Tu negde iza užarenih oblaka u zalazak sunca, tu negde gde ptice ne mogu da odlete; tu te čekaju tople ruke uvijene mirisom belih ruža, mekoćom ljubavi, nežnosti. Tu negde gde pogledi suzni, srca ranjiva ne mogu dopreti, tu gde ne doseže plima vetra; tu te čekaju mile oči čedne, okupane slobodom, ljubavlju, tu
Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me
Dok se kišne kapi sustižu, dok nebo teško diše, povremeno sijalica trepne,kao da se zagrcnula. Slučajno oko mi maglu na prozoru okrzne. Mogla bi napisati nešto,da mjesec me zapamti. Jer evo ga viri krajičkom oka i namiguje. Ja mu nacrtam smajli , on se osmehne i pobegne. Jasminka Nikolić ex Brdarević
Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam. Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju
ako je zemlja još uvijek Pangea onda nikad nismo bili bliže rubu rubu pameti rubu ljudskosti u koju smo ulicu pogrešno skrenuli gdje nam je razum ispao dal’ smo majmuni ili lavovi dal’ zvijer sam ili homo sapiens tko sam ja mama where is this world going mom kao da predstava je ovo arena divljeg
Ostaće neuprljana iluzija o tome kakav si bio ti i kakva sam bila ja. Tad nevina i čista, bezgrešnim srcem vođena, i ti takav nevin,mio i nežan. Ostaće neuprljana iluzija, stvarnost moga nevinoga, čistog srca, da bio si najbolji čovek – koji zemljom hodao je.
Vreme je da te sahranim Bez opela Opela su za one dostojne poštovanja Ja poštovanje prema tebi Budućem pokojniku Nemam ni pod noktom A imam duge nokte Vreme je da te sahranim Bez upaljenih sveća Neću ja da osvetljavam put tvojoj duši Ti si želeo da igraš šah Za to, budući pokojniče, ja nemam
U prohladno rano jutro žuti taksi kruži gradom.Taksista je profesor koji je ostao bez posla, sad svakodnevno prevozi ljude. Jutarnji raspored vožnje je postao kao režim autobusa. Svakodnevno isti ljudi čekaju prevoz. Lepa mlada žena crvene kose, u roza mantilu u crvenim štiklama, već uredno čeka i pokazuje znak mahanjem.To je sekretarica koja svako jutro
