Noć je. Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže. Sve je mirno. Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata. Milan i Nikola okretoše se ka njemu. Petar sede na stolicu bled ko krpa. -Šta je bilo Pero?-upita ga Milan. Nikola mu bez reči daje rakiju. Petar poteže iz flaše i […]
sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat
Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti
Sjetim se tako tih davnih jeseni imala sam jednu omiljenu jaknu. Neka smeđa boja kao i godišnje doba boja zemlje. Kad prođu ljetnje vrućine jedva sam čekala ta hladnija jutra i večeri. Oblačila sam tu jaknu proštepanu na romboide sa rajfešlusom do brade ušuškavala bi se u nju grijala i voljela jesen. Nosila sam
Pet ujutru je. Ne pitaj me što sam budan. Znaš ti dobro gde sam bio i šta sam radio. Znam da me nećeš zvati kroz puste ulice. Znam da ka drugima noćas bacaš udice. Znam da ne želiš ni da me pogledaš u lice. Znam to ledeno telo sa srcem ubice. Zašto sam dozvolio da
Daljina nas ne gasi Sad smo daleko, a osećam te kao hladnu ranu,svaka tvoja misao prolazi kroz mene, oštra, bolna,kao da svaka sekunda bez tebe reže moju dušu,a opet, jedino me ta bol drži blizu tebe. Daljina nas ne gasi, ne gubiš se u vremenu,svaka
A u oktobru Sam svoja Sama sa sobom Mesec boja i sunca Kiše i sivila Vreme igra Toplo hladno sa nama A ja sam I topla i hladna Sa sobom Obasjana suncem Mokra od kiše Puna boja i sivila
Ne moraš ništa da kažeš. Samo ćuti, jer u ćutanju osetim mnogo više nego u hiljadu bezvrednih reči, reči kojih svakako nema, reči koje su ostale negde iza nas, reči koje su stigle pravoj osobi u pogrešno vreme. Nek izgore svi ovi papiri dok gledam tvoje oči, tamnije od noći. Nek sve izgori dok se
Maruan je Arap koji je došao iz Kuvajta da studira u Sarajevu. Visok, imao je kožu boje meda, ličio je na Omara Šarifa. Student medicine, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine sedamdesetih godina dvadesetog vijeka. Jugoslavija je tada bila članica Nesvrstanih. Međusobna razmjena studenata je bila i trend i obaveza. Arapu, Crnci i ostali stranci
Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja, da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti, al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna, tuga je jedini glas koji znamo pratiti. Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš, svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost. Sad smo izgubljeni, u
Hotel se nalazio na brdu, sa njegovih terasa i prozora mogao se videti čitav grad. Rad na recepciji podstakao me je da pišem. Posebno su na to uticale samotne noćne smene. Slabašno svetlo u holu, tišina kad svi gosti, ako ih je bilo , odu na spavanje budili su moje unutrašnje svetove. Sedenje za masivnim stolom, iza mermernog
Ekspedicija 1. poglavlje 1.maj 2001. luka „Major“, Amsterdam Rano jutro, tek četvrt sata nakon zore. Probudio sam se na svom brodu nakon neprekinutog trosatnog sna. Moj brod, pod imenom „Magnum Preston“, sa mnom je preplovio mnoge milje i nemalo stvari smo videli i čuli i uopšte iskusili. Naš cilj je bio samo jedno: istražiti celu
