U 16. vijeku je na Drini kod Višegrada izgrađena ćuprija. Most koji je preko Drine povezao dvije provincije Otomanskog carstva. Onu najdalju na zapadu, Bosnu, s ostatkom carstva. Most je zadužbina Mehmed-paše Sokolovića, a gradnja mosta povjerena je dvorskom arhitekti Mimar Sinanu. Stari arhitekta, Mimar Sinan-aga, u osmoj deceniji života, dočeka svog uvaženog gosta, Mehmed-pašu […]
Stvarala te. Nosila te. Rodila te. Dojila te. Od bola plakala. Uspavljivala te. Sedela pored tvog kreveca kada si bolestan. Budila se noću. Pokrivala te. Neprestano brinula. Spremala ti obroke. Hranila te. Čistila za tobom. Kupala te. Oblačila. Presvlačila. Učila te da hodaš. Da pričaš. Držala za ruku da ne padneš. Tešila kada padneš. Brisala
Први пут, или можда већ хиљадити остајем нема кад треба да те опишем људима. Не знам шта о теби да кажем, а да не буде премало. Посебна си. Неискварена и пуна љубави. Далека, али најближа мом срцу. Ти си моја зелена боја, моје пролеће у сред зиме. Грлим ти душу и грлиш ме душом, разумемо
Sunčeve zrake obasjavaju tek probuđene muškatle na ogradi balkona. Još usnule od polumraka koji jutrom nestaje s horizonta, one kao da se protežu uvis za poneki milimetar visine, radeći jutarnju vježbu istezanja. Između dviju rozih muškatli smjestila se i tamno narandžasta dalija koja bojažljivo promatra okolinu, nesigurna na koju stranu da se okrene. Kao da
Kad je u ratu granata pogodila krov naše kuće, lastavica koja je danima pravila gnijezdo pod strehom, unatoč požaru, ostala je u gnijezdu, na jajima s mladuncima. Nije odletjela. Požar se širio tavanom. Kuću smo jedva spasili. A ona… ostala, i spepelila se, štiteći svoju prašinu iz utrobe, neizleglu potomčad. Puno kasnije, otac je otpilio
Snajper je uzela dva mjeseca iza silovanja. Legla bi na stomačić – da ga što bolje pritisne. Hitac je paučina Između dva mesa, srećo, Rekla bi, odebljavana drugim stanjem. Iscijepat ću ti naramak neba, Tako se kaže. Rodila ga. Moraš tako mirovati da se Može čuti kako u vodi vidri kuca srce. E, to je
PomračenjeNoćKrov KišaVetarJaTiRukaRuciPoljubacKilometarDžinTonikCigareMomenatZa stareDanePriča pričiFoteljaStarostMlada mladostKnjigaSlikaGlavaSlepe očiSlab sluhNeme usneSamDuh
I kiše su prestaleZima počinjeRuke su suveDuše razboleleHladan vazduh grize plućaNe pomaze šalNi pica vruća A meneNeki osećaj toplineTeraDa mislim na tebeZbog tebePuna mi jedra Svaki korakSvaki tiši šapatKa tebi vučeSamo želimKad dodjemDa si kod kuće
Nemoj me zaboraviti Ni kada odem zaboravu Nek od mene Bar mrve neke ostanu U svima vama I kada odem Sećanja nek žive Dok god vam srca kucaju Pluća pumpaju Duše vam mirne Nemoj me zaboraviti Ni kad dodju dani sivi Sunca ne bude Mora se isuše Samo Ne zaboravi mene Nek me u tebi
I kad sve prodjeKad vozoviPrestanu kliziti niz šineNebo prestaneDodirivati zemljuNoć prektivati dan Kad juče budeManje bitno nego sutra Kad ljudiPrestanu biti sve sem čovekaPsi počnu voleti mačkeBiblioteke zamene bolnice Sve se nešto zameni,obrne,okreneI kad sve prodje samoOstaniNe menjaj ni sebe ni meneBudi ti Budi tu
Kada odeš pašće zvezde I sa njima nebo sklopiće oči. Kada odeš sakupljaću uzdahe na ulici ispod majske mesečine. Kada odeš lutaću u noći tražeći tvoj lik kroz senke užurbanih prolaznika. Kada odeš ja ću i dalje biti tu i moja senka i moje srce pratiće te gde god da si. Znam biće mnogo teško,
Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu. Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na
